Divlje priče
Film Divlje priče (Wild tales) je omnibus, odnosno skup manje priča povezanih u jednu celinu. Omnibus kao podfilmski žanr je vrlo zahtevan, kako za snimanje, tako i za gledanje. Prekidanje jednog toka radnje, kako bi se započeo novi tok neke potpuno nove priče je vrlo zahtevno za reditelje koji taj prelaz moraju napraviti tako da gledalac ne primeti rezove koji su kod loših filmova ovog žanra i te kako vidljivi. Pored toga, veliki problem predstavlja kada priče iz jedne celine režira više različitih reditelja. Pipav teren od koga beže i oni najbolji. Međutim, film Divlje priče, argentinskog reditelja Damijana Šifrona, je sjano ostvarenje, rizik koji se itekako isplatio.
Film je nominovan za Oskara 2015. godine, za najbolji film van engleskog govornog područja. Ta nagrada mu je zamalo izmakla, ali ono što zaista vredi i možda je i veće priznanje, jeste činjenica da je publika širom sveta prihvatila ovaj film sa oduševljenjem.
Film Divlje priče se sastoji od šest priča, koje na prvo gledanje nisu povezane na bilo koji način. Međutim, ako se malo udubite, videćete da su ove priče jedna za drugom svojevrnsna gradacija ljudske netolerancije na stresne situacije. Sa takvim situacijama, u kojima se nalaze akteri ovog omnibusa, lako je poistovetiti se. Zapanjujuće priče se ređaju jedna za drugom obavijene su crnim humorom, koji na kraju ne ostavlja gorak ukus u ustima. I ako stresan i dinamičan film u nekim trenucima deluje neverovatno zabavno. Svaka sledeća priča je bolja od predhodne i svaka sledeća nas vodi na neki novi nivo saznanja o ljudskoj prirodi. Ta povezanost glavnih aktera, pre svega se tiče psihičkog pucanja u situacijama sa kojima se neki svakodnevno, a neki ne, susreću. Taj raspad koji se dešava postepeno, ali nastupa naglo kao eksplozija, dovodi do situacija u kojima se akteri svete sebi, društvu, voljenoj osobi. Argentinski temperament, ta vrela krv Južne Amerike, dominira svakom pričom, pa je ovo bezmalo i priča o društvu u celini. O korumpiranosti, prevari, ljubavi, zavisti, mržnji, funkcionisanju čitavog sistema jedne zemlje, jednog društva. U svim pričama apokaliptični trenutak se nazire, u jenom trenutku i dolazi. Međutim, posle njega ne nastupa kraj, on neće odneti sve pred sobom. On će doneti mir, sa kojim će njeni akteri nastaviti da žive. Apokalipsa i srećan kraj. Brodolom i spasenje.
Svaka od priča je sjajno, genijalno, ostvarenje. Umetnička vizija reditelja je sjajno uspela da nam dočara jedan mračan deo ljudske prirode, jedan mračan deo sistema u kojima svi živimo. I sve to obavijeno crnim humorom, sarkazmom, urnebesnom tragedijom. Zanimljivo bi bilo kada bi svaka od šest priča bila film za sebe. Nesumljivo bismo imali šest sjajnih filmova. Međutim, nekad je bolje ne dirati ništa. Divlje priče su divlje, nasilne, a sa time se ne treba igrati.
Jo
