Džabaletanov dnevnik sa 25. FAF-a | Drugi deo

Džabaletan vam kao i prethodnih godina prenosi svoje utiske o filmovima sa Festivala autorskog filma. U drugom delu dnevnika predstavljamo vam filmove Bakurau, Sinonimi i Mali Džo.

Bakurau (Bacurau)

Film Bakurau prikazan je u glavnom programu ovogodišnjeg FAF-a. Brazilski dvojac, Filjo i Dornel, dobili su nagradu žirija za ovaj film na Kanskom festivalu. Kroz alegoriju reditelji su se na neki način obračunali sa korumpiranom vlašću u svojoj zemlji.

Vrlo nasilan film u nekim delovima podseća na rad Kventina Tarantina. Vestern sa primesama horora, možda bi to bio najbolji žanrovski opis filma. Radnja se dešava u izmišljenom malom selu u Brazilu, koji nosi ime Bakurau. Bakurau je inače naziv za noćnu pricu grabljivicu. Selo ne postoji na mapi i ono je u stvari izmišljena sredina koja je poslužila kao model za mnoge takve sredine koje postoje u realnom svetu. Izolovani stanovnici koji se bore protiv lokalnih vlasti. Standardna priča i u mnogo razvijenijim zemljama od Brazila. Međutim, Bakurau nam daje jednu drugačiju perspektivu od filmova sa takvom tematikom. Sve vreme ovaj film pruža neki trip u kome se gube kako meštani sela, tako i gledaoci. Nekako, meni se makar tako činilo, kao da je sve što se desilo u toj izmišljenoj sredini deo vudu magije. Ono što je takođe zanimljivo jeste činjenica da u Bakurauu vlada matrijarhat. Cela zavrzlama i ludilo stanovnika počinje kada premine mater familias sela. Možda posledica njihove brutalnosti, osim borbe protiv korumpirane vlasti i samoodbrane, jeste i činjenica da su na neki način obezglavljeni. Borba koju vode sa ostatkom sveta koji ih okružuje poklapa se sa borbom koju vode sami sa sobom.

Kako radnja filma odmiče scene su sve nasilnije, pune krvi i brutalnih obračuna. A gledaoci sve više iznenađeni i u nemogućnosti da se odluče da li gledaju maestralno ostvarenje ili totalni treš. Film je sve vreme na ivici da pređe sa jedne na drugu stranu, međutim na kraju mogu da kažem da je jedan od boljih filmova na FAF-u ove godine.

⇒ Džabaletanov dnevnik sa 25. FAF-a | Prvi deo ⇐

Sinonimi (Synonyms)

Izraelski film Sinonimi, reditelja Nadava Lapida, ove godine nagrađen je Zlatnim medvedom u Berlinu. Priča prati mladića po imenu Joav, koji beži iz svoje domovine u Francusku, pokušavajući da nađe izlaz iz teške političke situacije u Izraelu. Dok Joav pronalalazi načine da obezbedi sebi uslove za život, on pokušava i da pronađe sebe.

Mnogi kritičari tvrde da je ovaj film anti-izraelski i da reditelj ne poštuje svoju zemlju. Međutim, film nije samo radikalni politički prikaz Izraela. Kako i sam reditelj kaže, ovo je priča o samospoznaji i identifikaciji.

Glavni lik je služio vojsku u Izraelu i kasnije poželeo da napusti zemlju. Otišao je u Francusku bez vize, posla i veza. U nadi da će izbrisati svoj indetitet, odbija da govori hebrejski i život provodi lutajući ulicama Pariza sa francuskim rečnikom koji postaje njegov najvredniji resurs. Film prikazuje slomljenog, ranjivog čoveka koji pokušava da formira novi indetitet rušeći svoje poreklo. Joav pokušava da pronađe svoje mesto u svetu ili oseti pripadnost nekoj zajednici, ali mu to baš i ne polazi za rukom. Ludi pokušaj da promeni nacionalnost, dovode ga u apsurdne situacije. U filmu je prikazano možda i previše takvih situacija, ali na taj način se odražava i apsurd koji je živeo u svojoj zemlji dok je bio dete.

Iako namera filma možda nije bila oštra kritika politike Izraela, gledalac sa malo ili nimalo znanja o tamošnjoj situaciji, može steći negativan utisak. Ono što je sigurno, film se vrti oko pojma nacionalnosti. Šta predstavlja državljanstvo kada ne pripade ili ne želite da pripadate zemlji u kojoj ste rođeni?

Mali Džo (Little Joe)

Film Mali Džo, u režiji Džesike Hausner, premijerno je prikazan na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Naučno-fantastični, uznemirujući triler o genetski modifikovanom cvetu koji je napravljen u cilju suzbijanja depresije.

Emili Bičem, koja je dobila nagradu za najbolju glumicu u Kanu, tumači ulogu inteligentne botaničarke Alis. Ona je svoj život posvetila stvaranju nove vrste biljke koju je nazvala po svom sinu Mali Džo. Ova biljka bi trebalo da deluje kao prirodni antidepresiv – zalivajte je, negujte, razgovarajte sa njom, a ona će vas zauzvrat usrećiti. Međutim, ispostavlja se da cvet stvara oksitocin, hormon koji se oslobađa u mozgu i utiče na neraskidivu vezu majke i deteta. S obzirom na to, njegov polen utiče čudno na ljude koji su ga udahnuli. Cvet ih čini srećnim, ali na neki način oni gube svoj identitet i postaju njegovi robovi.

Biljka Mali Džo napravljena je tako da joj je uskraćena sposobnost razmnožavanja, iz tog razloga traži način kako da se izbori za svoj opstanak. Kada se ne ispoštuju zakoni prirode i pokušavate da kreirate svet po svojoj volji posledice mogu biti katastrofalne. To je slučaj i sa ovim cvetom.

Film Mali Džo je intrigantna i filozofska priča o tome šta je sreća i kako je mi kao društvo definišemo. Takođe, opisuje one podsvesne strahove koje ima svako od nas i u kojoj meri oni kreiraju našu ličnost. U  filmu je izgovorena rečenica Strah može da utiče na našu percepciju stvarnosti. U tom slučaju, možda je bolje biti zaokupljen cvetom i jednostavno biti srećan. To je ono što je najstrašnije u ovom filmu.

Moram napomenuti da fenomenalni zvučni efekti u filmu posebno pojačavaju nemir i tenziju. Takođe, kamera koja se nikad ne zaustavlja, čak i kada nema nikoga u kadru, dodatno naglašava osećaj straha.

Jo&Tj