Edgar Alan Po: Anabel Li

Mark Šagal_Nad gradom

Mark Šagal, Nad gradom

U carstvu na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al’ volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi:
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anbel Li;
i dođoše da je od mene odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
poduhnu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al’ mi nadjačasmo ljubalju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li.

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.

 

Edgar Alan Po, Anabel Li

 



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *