Edi Sedžvik – princeza američkog andergraunda
With her fog, her amphetamine and her pearls…And she aches just like a woman, but she breaks just like a little girl… (Bob Dylan, Just like a woman)
Previše talentovanih ljudi je zbog nesposobnosti da se izbori sa sobom prerano napustilo ovaj svet. Jedna od njih je i Edi Sedživk, princeza američkog andergraunda. Previše puta u psihijatrijskim ustanovama, sa ogromnim bogatstvom iza sebe, aristokratskim poreklom, ali sa nasleđenim psihičkim poremećajima. Istorija mentalnih bolesti njene porodice je poduža, Edi je nasledila tu psihičku neuravnoteženost koja ju je pratila tokom celog života. Posle dva psihička sloma, boravka u bolnici zbog anoreksije, pohađanja Kembridža, Edi je pokušala da svoj put pronađe u Njujorku, centru američkih andergraund umetnika u to vreme. Sudbonosni susret sa Endijem Vorholom je odredio njen život. Vorhol je dobio novu zvezdu Fabrike, Edi je dobila mesto i ljude gde je mogla da se ponaša kako je htela. Njena potreba za slobodom i potreba da se izrazi na neki način je vrištala iz celog njenog bića..
Odbacivanje hipi stila, okretanje minimalizmu sa crnim mini haljinama, salonkama i ogromnim minđušama učinilo je da Edi postane Femme fatale, modna ikona Njujorka, koja je opčinila kako Vorhola, tako i celu Njujoršku scenu u tom trenutku. Femme fatale (naziv pesme Velvet Underground-a, pesma koja je inspirisana njenom pojavom) sa crnim kreonom, predivnim stajlingom i plavom platinastom kosom. Išla je na sve najvažnije događaje (zahvaljujući svom poreklu), slikala se za prestižne modne časopise, dizajneri su je obožavali, Fabrika je obožavala... Glumila je u dosta Vorholovih filmskih ostvarenja, Poor Little Rich Girl, Restaurant, Face and Afternoon, Vinyl, Horse, Lupe… Ipak, dosta se toga krilo ispod titule zvezde andergraund scene.
Verovatno je teško zamisliti da je pored sveg bogatstva, slave i uspeha bila izuzetno nesrećna i nesnađena. Ono što takav teret sa sobom nosi jeste i adikcija, zavisnost od droge i lekova, koje je godinama konzumirala. Jednom prilikom u takvom stanju, uspela je da zapali svoj stan na Menhetnu. Preselila se u Chelsea hotel, nezaobilazno mesto za sve umetnike tog doba. Tamo je upoznala folk pevača, Boba Dilana. Po rečima njenog brata, Edi je bila ludo zaljubljena u Dilana, čak postoje insinuacije da su bili u vezi kratko vreme, i da je zatrudnela tokom te veze. Dosta toga je prikazano u filmu Factory girl, ali je Bob Dilan negirao te navode. Međutim, njegova pesma Just like a women govori o ženi koja neodoljivo podseća na Edi Sedžvik. Ta pesma je definitivno posvećena njoj. With her fog, her amphetamine and her pearls…And she aches just like a woman, but she breaks just like a little girl…
Raskid sa Vorholom i Fabrikom desio se neposredno posle saznanja da se Dilan tajno oženio. Bez okruženja u koje bi se uklopila vratila se u svoj rodni grad. U narednim godinama prepuštena sebi, adikciji, nesnađeno je tumarala kroz život koji očigledno nije znala kako da živi. Vratila se u Njujork sa željom da se posveti glumi. Pokušala je da se vrati na scenu sa autobiografskim filmom Ciao! Manhattan, međutim sve veća adikcija, psihički slomovi su se isprečili tome. Kao da je raskid sa Fabrikom gurnuo još dublje u ponor iz koga više nije mogla da se izvuče. Krhka i slaba devojčica se samo jednog dana nije probudila iz sna.
Turbulentni način života Edi Sedžvik, njen uspon i pad su tema i dan danas. Kratko je trajala njena životna priča, međutim trag koji je ostavila je neizbrisiv.
Vilijam Barouz je rekao : “You must learn to exist with no religion, no country, no allies. You must learn to live alone in silence”. To je nešto što Edi Sedžvik, nažalost, nikako nije mogla.
Jo
