„El embarcadero“ je još jedan biser reditelja serije „La Casa de Papel“

Španska serija El embarcadero (pristanište, dok, laguna… su samo jedni od mogućih prevoda ove reči sa španskog) ili kako je prevedeno na engleski The Pier, predstavlja još jedan od bisera Aleksa Pine.

The pier

Ovoga puta u središte mizancena je postavljena devojka koji saznaje da je njen dugogodišnji, a upravo preminuli muž, i najveća ljubav njenog života, održavao paralelnu vezu sa još jednom devojkom. Eto cele početne postavke.

Ok, možemo reći kada čujemo ovako nešto – šta sada? Dešava se. Šta je to tako spektakularno? – pa ono što izdvaja ovu seriju i čini je posebnom je sve ono što biva posle. Sama priča dobija jednu dinamiku koja je toliko životna i provokativna da malo ljudi sa kojima sam razgovarao o ovoj seriji (malo je inače onih koji su je uopšte gledali) imaju poprilično različita gledanja na samu temu i likove u seriji. Ali koliko kod da su ti uglovi posmatranja različiti ili vrlo često i suprotstavljeni jedni drugima, svi koji imaju neko mišljenje vrlo vatreno zastupaju svoje gledište. Razlog nalazim u tome što je ova serija isprovocirala mnoga kontraverzna pitanja. Kao što su načelna pitanja ljubavi, odnosa sa drugima, kao i odnosa prema sebi. Teme kao što su moć, snaga i kompleksnost samih emocija. Kao i pitanje slobode, fenomen krize kao izbora u onom antičkom smislu, i naravno mnoge druge teme.

Kvalitet koji takođe izdvaja ovu seriju, predstavlja način na koji je snimana. Uzbudljivi kadrovi i prelepi pejzaži španske obale i najvećeg nacionalnog parka u Španiji – Albufera. Posle ove serije svi žele da posete ovo mesto u istočnoj Španiji, inače je u pitanju deo Valensije. Kada sam pretraživao ovo mesto na internetu, inspirisan serijom, pronašao sam podatak da Albufera potiče od arapskog imena za lagunu al-buhayra. Dakle, sama serija nosi naslov ovog mesta. I naravno magija ovog mesta u seriji značajno utiče i na ljude koji ga posete. Možemo reći da je i samo mesto jedno od likova u ovoj seriji.

El embarcadero

Aleks Pina nam je podario pravi estetski ugođaj. Sunce španske obale sjajno paše u ovo doba godine, i možda je baš vrelo leto idealno vreme da se pogleda ova serija. Fotografija i kamera su brilijantni. A šta da kažemo tek za muziku? Muzika je tako dobro kombinovana sa radnjom i atmosferom, da će Pina ako ovako nastavi, još ko zna koliko pesama povratiti iz naftalina i ponovo ih šinuti u globalni audio etar. 

Na sve to, idu i sjajni glumci i naravno prešarmantni Alvaro Morte (Profesor u La Casa de papel) u ulozi čoveka oko koga se sve vrti. I naravno dve fenomenalne glumice Irena Arkos i Veronika Sančez.

Filozofski ovde se postavljaju osnovna pitanja smisla i ljubavi (već smo ranije napomenuli koja su to pitanja otprilike). Ono što je prednost ove serije, i zašto mislim da je ona kontraverzna, ako može tako da se kaže, je to što nam Pina ne daje odgovore, i ne traži objašnjenja, niti zauzima stranu. Tu je prostor gde se u stvari sudaraju mišljenja o važnim životnim pitanjima koja se tiču izbora i smisla. Ali Pina ostaje na visini zadatka, da ne kažem “filozofskog“ zadatka, tako što vešto problematizuje određenu temu, ne tražeći lake odgovore. Ukazujući nam da ništa nije tako crno i belo kako na prvu loptu mislimo, u našoj brzoj i pojednostavljenoj slici sveta.

Psihoanalitički pristup bi nam svakako pomagao da dodatno profilišemo sliku ove seriji. Opet, naravno, ovde možemo takođe da patimo od pojednostavljivanja jer gledamo kroz jedan metod koji ima svoja načela i doktrinu. Ako krenemo tim putem, onda možemo zapaziti da glavni muški lik u ovoj seriji pronalazi u devojci koja živi na obali svoj nesvesni deo, svoj id. Ona predstavlja instiktivnu i divlju prirodu njegovog nesvesnog. Ona živi po svojim pravilima i prati svoje principe. On u njoj otkriva sopstvenu potisnutu spontanost i slobodu koju oslobađa kroz njihov odnos. Tu njegov princip zadovoljstva dobija punu satisfakciju. On sa njom postaje nalik njoj, slobodan i nesputan. Spreman da istražuje i i da se prepušta nagonima. Sama priroda u kojoj živi ova devojka oslikava i njenu prirodu. Osunčana i divlja priroda uzrokuje instiktivnu i potentnu prirodu same ličnosti. Možemo reći da ovde slobodno i na suncu jednako plešu i anima i animus. Tu je sve dozvoljeno i prirodno, ne postoji osuda.

El embarcadero

Sa druge strane, druga devojka, njegova žena karakteriše njegov ego. Njegov svesni deo, ali ne samo u onom strogom smislu već u mnogo kompleksnijem. Tu je njegova svesnost ispunjena emocijama i jednom kontrolisanom zadovoljstvu. Njemu je i to potrebno, i zato on gaji sve vreme i ljubav prema svojoj ženi. Deo te njegove ličnosti se može ostvariti samo u odnosu sa takvom ženom. On sa njom živi u gradu, u urbanom i modernom stanu gde veliki prozori gledaju na druge zgrade, u okruženju potpuno drugačijem od onog kakvo je na obali. Ona je zaposlena u ozbiljnoj firmi na velikim projektima i predana karijeri. Ona predstavlja stabilnost njegove ličnost. Ili bolje reći onaj kontrolisani deo ličnosti. Što je i glavna funkcija ega, da kontroliše i pravi ravnotežu između ida, super-ega i samog ega.

Svi drugi važni likovi u seriji predstavljaju oličenje super-ega (ovo treba uzeti sa rezervom zbog pojednostavljivanja koje smo naveli, niti su svi baš u toj ulozi, niti su svi sve vreme u službi tog modusa), principa koji traži uklapanje u konvencije i odgovornost prema zajednici. Svi ostali su ogledalo onoga šta se očekuje od tog muškarca i od te dve žene koje su zatečene u takvoj poziciji. Naravno, i njegova žena će kroz priču pronaći sopstvenu kreativnost i slobodu, idući istim putem, i za nju će iste stvari postati prostor njenog neotkrivenog ida. Što u stvari ovoj seriji daje jednu sistemsku ozbiljnost u ovom smislu, ali i manu u predvidljivosti radnje koja ne utiče na doživljaj serije upravo zbog koherentnosti jednog dinamičkog psihološkog razvojnog procesa.

 

 

Lazar Bogunović



Leave a Reply

Your email address will not be published.