Emil Sioran: O nezgodi zvanoj rođenje
Slika Arnolda Beklina
Knjiga Emila Siorana O nezgodi zvanoj rođenje, u izdanju Karposa, predstavlja još jedan doprinos Sioranovih crnih bisera na ogrlici duha vremena.
Njegove fragmentarne misli deluju kao da su iščupane iz nesanica prokletog noćobdije koji urla na Boga da bi mu pokazao da ne veruje u njega. Nesalomiv u svojoj imploziji pokušava da nam nametne kritiku društva i ljudske rase. Svaki progres ili akcija za njega su u stvari znak dekadencije i nerazumevanja. Veliki kritičar bilo kakvog rada nije izbegao da nam ostavi svoja dela u kojima pokušava da nas ubedi kako je besmisleno bilo šta raditi pa i pisati. Slavi one koje ništa nisu ostavili iza sebe i koji odbijaju da bilo šta napišu. Glorifikuje ontološki status biljke jer na njih treba u svojoj pasivnosti da se ugledamo. Toliko se upinje da nam objasni besmislenost svega da je sam ostavio popriličan broj knjiga. Sioran liči na fanatika, koji se ponekad sakrije na sigurno tle kompromisa.
On je veliki mislilac jer i sam prepoznaje sopstvenu izdaju. On se onda samoironično podsmeva sopstvenom paradoksu u čije se gnezdo tako udobno smestio. Sposoban da izda samog sebe on se okreće protiv sveta da bi izgradio sopstveni svet od metafizičkih suza koje je sakupio.
Metafizički apatrid pozvan da nam objasni strukturu stvarnosti, on nas prosvetljuje bacajući mrak na nas. Posle njega svaka muka se lakše podnosi. On je izvor snage i upornosti koje nam je potrebna. Neuspeli marketinški agent suicida izvlači nas svojim lamentima o životu na daleke granice sigurnosti. Putem njegovog, u lice bačenog beznađa, postajemo nezainteresovani za samoubivstvo, i ono je u Sioranovom svetu izgubilo čar i latentnu privlačnost.
Vrhunski stilista najlepšeg jezika, on je uputio šamar svim literatima. Jedan Rumun, dođoš sa Karpata, nastanio se u Parizu kao vrlo mlad da bi proćerdao svoj život. Čovek po njemu u svakom slučaju proćerda svoj život, pa nek makar to bude u Parizu, kako sam kaže. Usudio se da se odrekne svog jezika i da piše samo na francuskom. Kakva drskost, i kakva hrabrost. Odlučio je da nam saspe mračnu istinu na jeziku na kome se pišu ljubavne pesme. Njegove misli su time dobile dodatnu čar i neodoljivost. Sioran je svojom suludom upornošću savladao sve nijanse tog jezika, i postao jedan od najboljih stilista koji je ikada pisao na tom elegantnom ali teškom jeziku.
Ova knjiga kao i sve druge njegove knjige odišu svojom crnom lepotom i bistrinom misli, i nekima daju spas i utehu a neke gurnu još dalje do ivice ponora. Zato su njegove knjige opasne. U mojoj ranoj mladosti Sioran je za mene predstavljao otkrovenje, i promenio me na bolje. Ako ste dovoljno otvoreni Sioran piše knjige koje mogu promeniti čoveka. A takve knjige jedino i vredi pisati i čitati.
Lazar Bogunović
