Filozofija pseudonima

Pravi pseudonim ne treba jednog autora jednostavno da učini neprepoznatljivim, već treba štaviše, da skrene pažnju na njegovo biće Hajdeger

Filozofija pseudonima

Richard Hambleton, Shadowman Berlin

U ovom tekstu bavićemo se ontologijom pseudonima. Ili bar jednim načinom na koji postoje pseudonimi, branićemo tezu istinskog smisla upotrebe takvih imena. Pokazaćemo da upravo kroz upotrebu takvih imena se pokazuje stvarni način postojanja pseudonima. Dakle, način upotreba ukazuje i na istinsku ontologiju, bar u ovom slučaju.

Kada neko koristi pseudonim, on to na prvi pogled radi da bi sakrio svoj “pravi“ identitet. Ovo “pravi“ je namerno stavljeno pod znake navodnika, razlog tome će se pokazati u daljem tekstu. Sama etimologija pojma ukazuje na grčku reč, pseudo – lažno, prikriveno, imitatorski… i druge reči latinske reči nomos – ime. Dakle, pseudonim se koristi da bi se sakrilo nešto, a to -nešto- je upravo sam identitet autora. Ono što ovde želimo da problematizujemo da li je u stvari autor na ovaj način sakrio svoj identitet ili je upravo suprotno, pokazao svoj prvi identitet. 

Hoćemo da kažemo da autor koristeći pseudonim u stvari pokazuje svoj autentičan deo ličnosti koji na drugi način ne bi pokazao. Upravo stavljajući masku ne nekog drugog, ne tuđu masku, nego svoju sopstvenu, onu koja ukazuje na jedan deo njegove ličnosti ali koja ga štiti od Drugog, od publike koja naravno od jednog imena očekuje određenu sadržinu, autor postaje slobodan da iskaže svoju prirodu.

Filozofija pseudonima

Taj Drugi tj. publika uvek se vezuje za određeno ime koje povezuje sa isto tako određenim vrednostima i stilom, i tako nužno boluje od predrasuda koja su neminovno izgrađena na prethodnom iskustvu i očekivanjima koja proizilaze iz takvog iskustva. Autor koristeći pseudonim, izbegava takvu predrasudu i iskazuje određene vrednosti koji su deo njegove individue a koje se ne uklapaju u već naučen i pripremljen šablon. Često sa tim ide i promena stila, što dovodi to potpuno različitih poetika, nekada i suprotnih ako uopšte možemo govoriti o antinomijama kada su estetski pristupi u pitanju. 

Ali svakako, dolazi do posve različitog pristupa u poetikama preko korišćenja pseudonima. Tu ni pravo ime nema primat autentičnosti same ličnosti, kao što to nema ni pseudonim. Ovde nije u pitanju hijerarhijski odnos, kada je u pitanju pravo lice autora, već se radi samo o kompleksnosti jedne osobe tj. autora koja ukazuje na bogatstvo vrednosti i stila, i koja se iskazuju jednako autentično, možemo reći na istoj ravni a na različit način. Svako lice je ono pravo, svako ime istinski pripada jednoj ličnosti. 

Dakle, ne treba kao što mnogi rade tj. većina, truditi se da se povinujete ideji jednog stila jer treba slobodno pustiti unutrašnje bogatstvo da se neometano izrazi uprkos tradiciji i trenutnim očekivanjima. Svi vas uče da brusite jedan prepoznatljiv stil, nemojte se brinuti samo ispoljite svu često i paradoksalnu prirodu i to će vremenom više značiti za autonoman stil nego nekakvo na silu “brušenje stila“(ovde se koristi glagol brusiti, kao de je u pitanju nekakva cigla a ne umetnički izraz neke ličnosti) koji treba da stalno bude jedinstven i prepoznatljiv. Do jedinstveni i prepoznatljivosti se dolazi tako što se pušta da se svo bogatstvo talenata i razmišljanja izrazi u svojoj prirodi i na svoj način. Bogatstvo ličnosti i talenata nije teret koji treba skresati već dar koji treba razvijati. 

Filozofija pseudonima

Možda je precizniji pojam polinomija, višeimenost koja ukazuje na mnogostruku prirodu jedne ličnosti. Ovo lepo zapaža Slobodan Žunjić u svom predgovoru za monumentalno delo Serena Kjerkegora Strah i drhtanje. Upravo je Kjerkegor bio sklon da koristi pseudonime, i da različito potpisuje svoja dela. Upravo kod njega, pseudonimi se koriste da bi otelotvorile sadržaj njegovog bogatog i različitog životnog iskustva. On time otvara prostor za veću misaonu slobodu i širi tematski okvir. Adorno lepo ukazuje da su Kjerkegorovi pseudonimi „apstraktne reprezentujuće figure“. Dakle, novi prostori u kojima on može da izrazi svu svoju mnogostrukost. Ovde možemo citirati profesora Žunjića sa idejom da se ovo odnosi na sve nadarene ljude koji upotrebljavaju pseudonime: 

„Kjerkegor u stvari istinitije i svestranije uspeva da prikaže svoju životnu situaciju, nego što bi to mogao učiniti da se oslonio na svoje konvencionalno ime. U stalnom prelivanju likova pseudonim ostaje ogledalo koje oslikava egzistencionalna kretanja ličnosti, ogledalo u kome se i čitalac ogleda. Pseudonim jeste, dakle, varka, ali samo toliko što čitaoca prevarom (u odnosu na predrasudu) navodi na uviđanje istine o stvarnosti. Tako dolazimo do paradoksa kakvih je inače puno u Kjerkegorovom delu. Umesto da sakrije autora, pseudonim ga zapravo mnogo više otkriva, mada ne doslovno i potpuno, već kao osobu kakva on stvarno jeste, složena i suptilna, mnogostruka i nedogmatična. Kjerkegor je prvi moderni autor koji je uspeo da sebe na taj način podeli na više sopstva.“

Ontologija pseudonima je ’pokazivanje’ istine jednog bića, iskazivanje u potpunosti istinskih ’svetova’ i bogatstvo paradoksa jedne ličnosti. Pseudonim, umesto, na prvi pogled da skrije načelno jednu ličnost, ono otkriva pravo stanje stvari, umesto da nas odalji od istine, maska pseudonima nas paradoksalno približava istini. On postaje instrument istine i njenog dolaska na videlo sveta koje je bilo prekriveno do tada.

 

Lazar Bogunović



Leave a Reply

Your email address will not be published.