Groblje kućnih ljubimaca — Knjiga VS. Film
I don’t want to be buried in a Pet Sematary,
I don’t want to live my life again,
I don’t want to be buried in a Pet Sematary,
I don’t want to live my life again…
Ramones
Groblje kućnih ljubimaca, dugo iščekivani rimejk horor filma iz osamdesetih godina prošlog veka, stigao je ovog meseca u bioskope. Ono što se ne sme preskočiti da se napomene, kada je ovaj film u pitanju, to je činjenica da je sam film u stvari ekranizacija istoimenog romana Stivena Kinga – Groblje kućnih ljubimaca. Po mnogima u pitanju je i najbolji tj. najstrašniji Kingov roman. I sam King će reći da je to njegov najjeziviji roman, da je tu otišao do kraja, da je prešao granicu i zašao tamo gde se ne zalazi. A već samo to dosta govori o samoj priči, i pre svega zato je ovaj film bio tako iščekivan. Kada imate pred sobom najjeziviji Kingov roman, i jedan od najboljih horor romana uopšte, teško da možete napraviti baš loš film. Mada se to sa ekranizacijama njegovih romana nikad ne zna, pogotovo tamo gde su njegovi prsti upleteni. Ovde to nije slučaj ali je film daleko ispod nivoa knjige.
Kada je u pitanju ovaj film, teško da se može posmatrati odvojeno od samog književnog dela. Ako se već piše kritika, smatram da je neophodno i poznavati sam roman, mada se film može svakako gledati bez ikakve predstave da je u pitanju delo po romanu. Dakle, osnovno pitanje koje se postavlja u romanu je kako se čovek nosi sa fenomenom smrti? Kada vam neko drag, šta drag, najdraži umre, kako se nositi sa tim? Da li biste želeli da je on živ po svaku cenu? Šta ako postoji mogućnost da ustane iz groba, malčice izmenjen? Šta vam govori razum u tom momentu a šta nesnosni bol koji osećate? Ako postoji šansa, zar ne bi učinili sve samo da ponovo vidite svoje dete koje više nije živo? Da li postoji veća ljubav od ljubavi roditelja prema detetu? Šta ako vaše dete nesrećno strada, a vi imate neku suludu ali realno mogućnost da ga vratite iz mrtvih? Šta bi ste uradili? Luis, glavni lik iz filma zna šta bi uradio…
Kada se jednom pređe ta granica otvaraju se nepojmljivi užasi. Neke granice nikad ne treba prelaziti. Bolje je da mrtvo ostane mrtvo, i nije slučajno što je tako, rekao bi King. Glavnu snagu ove priče čini da je sav užas u iščekivanju. Kulminacija je odložena u svrhu konstruisanja sve veće jeze u gledaocima, da bi se angažovala samo imaginacija čitaoca.
Pet Sematary, from Paramount Pictures.
Pređimo sada na sam film. Film je upravo suprotno, lišio gledaoca iščekivanja koje postaje jezivije od same završnice. Radnja filma deluje bespotrebno ubrzano i nabacano u zadnje dve trećine filma. Motivi glavnih likova deluju povremeno banalno i naivno jer film nije ispitao glavnu dilemu priče. Film je odstupio od nekih elemenata radnje u romanu i izneo drugačiju varijantu. Što je opravdano, film ako interpretira roman, ima slobodu kao druga grana umetnosti da izvrši i izmene u samoj priči i likovima koji se opisuju u romanu. Legitimno je zarad drugačijeg pristupa i autorove slobode kao umetnika, u ovom slučaju reditelja, da se naprave promene u odnosu na knjigu. Pogotovo je to legitimno ako daju jednak, ako ne i bolji kvalitet samom delu. Ovde to nažalost nije slučaj. Izmene koje su napravljene, nisu doprinele ubedljivosti priče a posebno su pogubne za samu završnicu filma. Kraj se u potpunosti razlikuje, u filmu sve deluje preterano i sve je nekako kao one big evil family groteskno. U knjizi kraj budi dodatnu jezu i stravu, što je i poenta horora.
U svakom slučaju od ubedljive horor priče stvoren je jedan prosečan ili ispotprosečan horor film. Ništa nećete propustiti ako ga ne odgledate, a ni macika koja se pojavljuje u filmu nije toliko strašna. Ako već volite dobar horor, otrčite do knjižare i uzmite Groblje kućnih ljubimaca, udobno se smestite i prelazak sa one strane granice može da počne…
The smell of death is all around,
And the night when the cold wind blows,
No one cares, nobody knows.
Ramones
EnfanTTerrible
