Reditelj Marko Cvejić o filmu “Radnička klasa odlazi u raj”

U okviru domaćeg takmičarskog programa na jubilarnom 10. izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs biće prikazan film reditelja Marka Cvejića pod nazivom „Radnička klasa odlazi u raj“.

Film dokumentuje priče nekadašnje radničke klase, koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji i njihov svakodnevni život u Zrenjaninu, gradu koji je bio jedan od najvažnijih jugoslovenskih privrednih centara. Ova intimna drama u filmskoj estetici vojvođanskog ležernog ritma predstavlja novi pogled na zaboravljene junake radničke klase koja se nada da će budućnost doneti barem tračak stabilnosti, poštovanje društvenih vrednosti i dostojanstvo minulog vremena. Svakog dana iznova pobeđuju vreme, sistem i siromaštvo, a njihove priče su priče savremenog srpskog društva, ali istovremeno i portret modernog sveta.

O filmu smo razgovarali sa rediteljom, Markom Cvejićem.

Marko Cvejić, reditelj filma

Možete li nam detaljnije objasniti naslov samog filma „ Radnička klasa odlazi u raj“, koji su glavni motivi koji se kriju iza samog naslova i zašto ste odlučili da se bavite ovom tematikom?

Ja sam rođen u Zrenjaninu, i tamo sam odrastao. Bio sam direktan svedok vremena u kojem je zrenjaninska privreda radila punim kapacitetima. Veoma dobro se sećam kako se živelo u tom gradu, koji je praktično izgrađen u posleratnoj industrijskoj revoluciji. Ljudi su se doseljavali u Zrenjanin da bi gradili fabrike, u njima radili i tu živeli. Nažalost, takođe sam bio svedok brutalne propasti te iste privrede, koja je uništavana u različitim periodima srpske tranzicije. Ta mutna vremena su donela koristi mnogim pojedincima, lopovima, kriminalcima i političarima iz svih političkih partija. Preko noći su se promenili životi mnogih porodica, pogotovo onih u kojima su oba supružnika radila u fabrikama koje su prodate miljenicima režima, a oni zajedno sa svojom decom ostali na ulici. Do današnjeg dana je svaka vlast, bez obzira na političku opredeljenost, zataškavala te činjenice i kao da je čekala da svi svedoci tog bezobzirnog vremena pomru, kako bi sa njima nestala i svedočanstva o tome. Radnička klasa više skoro da i ne postoji, a ovaj film je svedočanstvo o jednom vremenu, svedočanstvo koje će ostati i posle svih nas, da podseća ljude šta se događalo u Srbiji u vreme nekontrolisane vlasti nečasnih pojedinaca.

U filmu kroz svakodnevni život prikazujete socio-ekonomsku situaciju Zrenjanina. Da li se prikazano stanje radničke klase Zrenjanina može uzeti kao slika budućnosti ili se ipak krećemo u drugom pravcu?

Ako mislite na sliku budućnosti samo Zrenjanina, onda je to sigurno jedina moguća opcija koja čeka preostalu populaciju u tom gradu. Zrenjanin je pre samo 25 godina ima više od sto hiljada građana. Danas ih ima malo više od osamdeset. Zvanično je nezaposleno oko dvadeset hiljada ljudi, to je skoro četvrtina populacije toga grada! Prethodne mogućnosti za bilo kakav vid ostvarivanja egzistencije su propale, jer su isti oni kriminalci koji su pokupovali zrenjaninske fabrike i firme, sve te ljude poslali na ulicu, mašine prodali u staro gvožđe, a zgrade porušili kako bi izgradili tržne centre. Pitanje je samo ko će kupovati u tim prodavnicama. Zrenjanin se takođe nalazi u geografskom „džepu“, pa tako ne postoji prirodna mogućnost da se ljudi sami jednostavnije snađu. Imam utisak da je taj grad otpisan i prepušten polaganom propadanju, a zajedno sa njim i njegovi stanovnici. Ja trenutno ne vidim da se krećemo u drugom pravcu, a ako i nisam u pravu, onda će to što ja ne vidim, verovatno videti tek naša deca.

Da li očekujete da će film pobuditi narod o svim pričama koje se uporno zaboravljaju u tranziciji? Postoji li mogućnost da se kroz ovakav vid filmskog izražavanja kao što je dokumentarni film ostvari prostor za međusobno razumevanje i solidarnost sa onima koji su ostali sa minimalnim uslovima dostojnih čoveka?

U istoriji kinematografije, retki su bili filmovi koji su menjali neku socio-ekonomsku problematiku. Naravno da moja namera nije bila da se krećem u tom smeru. Ovaj film je intimno svedočanstvo o tim ljudima, koji nažalost nisu više sposobni da se brinu o sebi. Većina ih je stara oko 60 godina, premladi su da bi ih država penzionisala, a prestari da bi ih iko od malobrojnih novootvorenih preduzeća zaposlio. Mnogi su zbog dugogodišnje egzistencijalne borbe bolesni, pa iako bi im se ukazala neka šansa, praktično fizički ne bi bili sposobni da je iskoriste. Država im daje 50 eura socijalne pomoći za mesec, a veliki broj njih se hrani na narodnoj kuhinji. Mnogobrojni pojedinci bukvalno žive na ulici, jer više nisu mogli da plaćaju najam stana, pa im je to bila jedina opcija. Nebrojeno njih već godinama živi bez struje, vode i grejanja, jer nisu imali od čega da plaćaju, pa im je država i to uzela. Solidarnost među ljudima nažalost više ne postoji, ne zbog manjka empatije, već zbog viška egzistencijalnih problema, sa kojima ne mogu da se izbore.

Na osnovu čega ste birali protagoniste u filmu? Šta je to što njih razdvaja od ostalog građanstva Zrenjanina?

Zrenjanin je jedan čist primer nemoći države da se izbori sa problemima koje je sama napravila, jer je sistem dozvolio da Zrenjanin postane srpski Denver. Nisu ti ljudi sami pobacali svoje radne knjižice i otišli da se prijave za jedan besplatan obrok na dan. Država je prodala njihova radna mesta pohlepnim pojedincima, koji su ih posle izbacili na ulicu. Najgore je da većina tih pojedinaca nije nikad odgovarala pred zakonom zbog toga. Baš zato jer ih je zakon štitio, i još uvek ih štiti. Sećate li se Mesne industrije BEK? Svaki put kad prođem pored ulaza u tu fabriku ugledam ogroman natpis „Hala se prodaje ili izdaje“. Dakle, ogromni fabrički kompleksi u kojima je nekada radilo hiljade ljudi, danas nisu dobri nizašta drugo, već za magacine. Model uništavanja socijalističke privrede je gotovo identičan u celoj Jugoistočnoj Evropi, i po tome se Zrenjanin ne razlikuje ni po čemu. Ali sama činjenica da je pored Maribora bio najjači privredni gigant Jugoslavije, čini intenzitet te propasti ogromnijim.

Radnička klasa odlazi u raj

Šta je to što može pružiti lokalnoj realnosti Zrenjanina prikazanoj u filmu bolje uslove za život, stabilnost i poštovanje? Šta je to što omogućava protagonistima filma da uporno pobeđuju vreme, sistem i siromaštvo, po Vašem mišljenju?

Zrenjaninu je potrebno prvenstveno jedno razumevanje i saosećanje državnog aparata. Ako sistem nije otpisao taj grad, onda je potrebno da napravi konkretne korake kako bi to i dokazao. Samo jedan takav primer je voda, koja je u Zrenjaninu decenijama neupotrebljiva, praktično je braon boje i užasno smrdi. Svako ko je makar jednom bio u tom gradu zna o čemu pričam. Jedna varošica Kovačica, koja se nalazi nedaleko od Zrenjanina ima fabriku vode već deceniju. Zašto ne može i Zrenjanin da je ima, zar je tako teško iskopati arterijski bunar i tako obezbediti pijaću vodu? Da li se tako pokazuje empatija prema svojim građanima? Tim ljudima nije potrebno mnogo, ali im je potrebno da se neko stavi na njihovu stranu. U Zrenjaninu postoji kritična masa ljudstva koja bi mogla da napravi strašne nemire i time zagorča život vlastima, samo kad bi imali snage da dignu glas u svoje ime. Njima treba, da ih sistem ne samo čuje, već i razume. Da shvati da ti ljudi ne mogu više da rade teške fizičke poslove, ali da postoji mnogo načina kako možeš pojedincu ponuditi mogućnost da se opet oseti vrednim, upotrebljivim i korisnim. Da opet može da zaradi svoj hleb. Zrenjaninske ulice su prljave, trotoari propali, zelenilo zapušteno. Jedino je trg ispred gradske Skupštine nov i lep. Zar ne bi mogli svi ti nezaposleni ljudi da dobiju metle i počiste te ulice, da ponovo poslože beton po trotoarima, da orežu zelenilo i da urede taj grad? To bi bio divan potez sistema koji bi pokazao da se brine o svojim građanima. A dok se to ne dogodi, oni će i dalje čekati na sudske presude, mnogi skoro 15godina, kako bi dobili svoje zaostale plate, kako bi im se upisao radni staž, kako bi platili struju, vodu i grejanje, kako bi doživeli makar trunku onog dostojanstva koje su nekada kao Radnička klasa imali u Jugoslaviji. A ako meni ne verujete, pogledajte film.

Beleške o autoru:

Marko Cvejić rođen 1978. u Zrenjaninu, Jugoslavija. Diplomirao filmsku i pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Osnivač nezavisne produkcije Mandragora Film, koja je producirala više od deset njegovih kratkih, srednjemetražnih i celovečernjih filmova. Uglavnom zainteresovan za sinkretizam između dokumentarnog i artificijelnog, što je veoma primetno kao najdominantniji izraz u njegovom radu.

Razgovor vodio Marko Mandić