Ivan Janković / Soul Train – Svirati srcem

Džabaletan vam predstavlja mlade, neafirmisane autore i pruža podršku njihovoj promociji široj publici. Razgovarali smo sa Ivanom Jankovićem, muzičarom iz Beograda i polovinom dua Soul Train, o njegovom razvoju, motivima za odluku da svira na kruzerima i iskustvima koja nosi sa brodskih putovanja. Upoznajte neku novu, perspektivnu mladost i saznajte koliko zapravo obraćamo pažnju na kreativne mlade ljude.

Ivan Janković u Metropolisu

Kako je teklo tvoje muzičko usmerenje? Šta misliš gde su mu koreni?

Sećam se da sam sa četiri godine prvi put otkrio ćaletove kasete Deep Purplea, Led Zeppelina.  U tom nekom periodu sam sa kevom slušao radio Nostalgie i oni su puštali dobru muziku, sećam se neki evergreen. Imam i dan danas tu kasetu na koju sam nasnimio neke pesme poput Bring it on home to me, Animals. Tu je bilo i nekog soula, ali najjači dodir sa soulom je bio kada sam gledao Blues Brothers sa nekih 6 godina i već u tom periodu sam osetio da mi je ta muzika probudila lepa osećanja, a posle je tu došlo svašta...

Kada si počeo da sviraš koji su to bendovi uticali na tebe? Koga bi okrivio?

Do neke 11 godine sam intenzivno slušao Beatlese, oni su definitivno imali najveći uticaj na mene. Kada sam počeo da sviram bio sam tinejdžer, uglavnom sam slušao hard rock i upravo tu muziku sam počeo da sviram u srednjoškolskim bendovima.

Otkud onda takav preokret, od hard rock-a ka blues-u i soulu?

Interes. Tu ima puno para...(smeh) Pronalazim se u raznim vrstama muzike, ali sa godinama kako sam se razvijao i pronalazio sebe tako sam se vraćao svojim korenima i onome što sam kao klinac najviše voleo.

Da li misliš da je soul muzika ostavila neki zapaženi trag na prostorima bivše Jugoslavije, u našoj kulturi?

Ja koliko znam nije. Sigurno je više ostavio i blues i jazz, rock i hard rock...ali soul mislim jako malo.

Koji su ti omiljeni soul izvođači?

Ima tu dosta izvođača - Ray Charles, Marvin Gay, Otis Redding, Wilson Picket...Van Morrison, iako ne spada u taj izvorni soul, je najviše uticao na mene, baš zbog toga što je mešavina svega i svačega, tzv. beli soul (blue eyed soul).

 A neke dame?

Etta James mi je omiljena. Najviše vremena sam proveo uglavnom gledajući njene i live nastupe Van Morrisona. Naravno, neizbežna je i Aretha Franklin.

Materijalno zadovoljenje si potražio sviranjem na kruzerima. Da li je isključivo materijalna strana bila presudna pri takvom izboru?

Pa nije samo to, ima više faktora. Svakako da na brodu mogu da zaradim više para nego ovde i više uštedim kako bih dalje uložio u opremu i svoju karijeru. Sa druge strane, tu su putovanja kao lepo iskustvo, sama praksa i količina sviranja u mnogo većem obimu, skoro svakodnevno, što je svakako dobro.

Kako se tebi lično dojmi brodski život?

Dopada mi se takav način života, putovanja, sviranje, druženje, upoznavanje sa drugim muzičarima, pevačima. Bilo je svakakvih dogodovština, recimo kad smo organizovali neki koncert na kome je učestvovalo više muzičara i pevača. To je bio sjajan jam, instrumentalni i vokalni. Generalno ljudi jako dobro prepoznaju te spontane jamove koji se dese među muzičarima, kada se oslobodi ta neka prirodna energija i to je u stvari ono što je najlepše.

Da li možeš nekako da uporediš kako ljudi reaguju na vaše svirke i repertoar u Beogradu, a kako stranci na kruzeru?

Teško mi je da poredim jer je svaka svirka i ovde i na brodu drugačija, ne znam kako bih mogao da generalizujem. Definitivno vibe od publike je različit. Rekao bih da je tamo možda bolja reakcija, publika je više zainteresovana za takvu vrstu muzike i definitivno se mnogo više ceni. Tamo sam radio sa nekim ljudima koji imaju integritet i dosta iskustva u radu sa mnogim internacionalnim muzičarima. Ophode se prema meni i mom kolegi sa puno poštovanja. Znamo koliko smo vremena uložili da bismo se bavili ovime čime se bavimo, tako da svakako imam utisak da su ti ljudi tamo to prepoznali i da cene to što radimo. To definitivno mogu da kažem. Ovde osećam da nisam dovoljno vidljiv na sceni, iako je tačno da se nisam dovoljno "gurao". Ovde ljudi smatraju da sam neki "dečačić na početku" koji mora uvek da se dokazuje i koliko god se trudio, mali broj ljudi će to primetiti. Sa druge strane, na brodu sam sa tim kvalitetom i zalaganjem ubrzo stavljen na neku visoku lestvicu i tako su se ljudi i ophodili prema meni. To je baš evidentno tako.

Šta misliš da je bilo ključno u tvojoj borbi i istrajnosti da radiš ono što voliš, odnosno da sviraš muziku koju privatno slušaš i da ne kreneš ka komercijalnim žanrovima sa dignutom rukom ili dve bez karte do Prištine? Zašto put kojim se ređe ide?

Moj cilj je da budem srećan u životu, a jedini način da budem srećan je da radim ono što stvarno želim da radim i na način na koji ja to želim da radim. Verujem da to mogu i trudiću se da to bude najbolje moguće. Mislim da je to jedini mogući put, posvećenost pre svega. Ne vidim alternativu tome, bar za sada, jer ne znamo šta život donosi.

Da li su u nekom kratkoročnom ili dugoročnom planu autorske stvari, možda neki album? Koliko si uopšte posvećen tom cilju?

Trenutno, dok sam u Srbiji, radim na nekom materijalu, razrađujem ga. Cilj je da izdam prvi album najkasnije u roku od godinu dana. Želim trenutno da radim potpuno sam na svojim stvarima, da budu potpuno moja kreacija. Imam muzičare sa kojima želim da sarađujem, ali što se tiče autorskog dela imam potrebu za potpunom slobodom i zato želim to sam da uradim. U svakom slučaju, gladan sam tog autorskog dela ili je možda bolje reći žedan sam.

Zajedno sa gitaristom Đorđem Bajićem činiš duo pod nazivom Soul Train. Možeš li nam reći malo više o samom repertoaru i gde ljudi u Beogradu mogu da vas čuju?

Pa nigde (smeh)... Generalno mogu da nas čuju na par mesta, najčešće u klubu Vox, Metropolisu i nekim gradskim klubovima koji neguju neki sličan fazon. U Voxu je primaran bluz, ali se uklapamo u njihov fazon. Metropolis organizuje svirke muzičara koji imaju profilisan repertoar i neku svoju karakterističnu priču. U našoj priči Đole svira električnu gitaru, a ja akustičnu i glavni sam vokal. On ima specifičan stil sviranja, u kome se prepoznaje uticaj jazza. Takođe, on je prateći vokal i mislim da se sve to lepo uklopilo. Stičemo iskustvo i vremenom je ta naša priča dobila specifičan izgled i zvuk koji je "pitak" i prihvatljiv. Jednostavno, ne mora neko ni da zna sve te soul pesme da bi slušao naš nastup. Mislim da takav zvuk može lepo da zvuči i publici koja nije skroz upućena. Tu ima dosta izvornog soula npr. Wilson Picketta, Otis Reddinga, Solomon Burkea. Takođe, sviramo Stonse i Beatlese koje uglavnom sviramo u drugačijem groove-u, nekom našem soul i blues fazonu. Uglavnom gledamo da što slobodnije interpretiramo te pesme, na način kako bismo i mi prirodno svirali našu muziku. Radimo stalno na tome da pesmu oformimo, prilagodimo nama. Tako da u repertoaru ima svega, od r'n'r, blues-a, nađe se i poneki pop, ima i instrumentala, jazz instrumentala, Santane, lounge varijante.. Ali način na koji se izvodi je bitan, da ne pomisle ljudi da je chill out duo u pitanju. Imamo taj jači pristup, agresivniji način izvođenja pesama kojim se trudimo da stvorimo prividan osećaj celog benda na sceni. Nego, šta je bilo pitanje? (smeh)

Da li misliš da je muzika u tvom slučaju to nešto što će ti život obeležiti, čime ćeš se baviti čitav život?

Pa meni je muzika već obeležila život. Počeo sam da sviram sa nekih 13 godina, bend sam imao sa 17 i od tada se manje više bavim muzikom. Mislim da mi je u tih deset godina muzika obeležila život, tako da mogu samo da zamislim koliku će mi važnost muzika predstavljati u životu nakon svake naredne godine, svakog sledećeg trenutka. Nemam plan B.

Znači do kraja iskreno?

Naravno.

Da li se ti na taj način boriš za neke vrednosti u koje lično veruješ, za koje smatraš da su prave i važne, protiv agresivnog primitivizma kome smo izloženi svi kao društvo?

Iskreno, ne verujem da muzika može korenito promeniti stvari, da idioti mogu postati super likovi. Smatram da svako promoviše neke vrednosti onime što radi, tako da verujem da svojim zalaganjem na nastupima promovišem tu vrednost da čovek mora biti posvećen i da daje svoje srce i dušu šta god radio. Pokušavam da "ispuštam" lepe zvuke i time napravim ljudima lepu atmosferu, da na neki način oplemenim ljude muzikom što je definitivno pozitivna stvar. Da li to utiče na nekoga i da li može nešto da promeni, to ne znam. Ali nije mi to misija, da ja spašavam nešto. Ono što ja mogu, to je da dam sve od sebe, da radim to moje najiskrenije moguće. To mi je definitivno prva vrednost kojom se vodim. Bilo bi lepo da se što više ljudi time vodi. Ja sam srećan kad se tako ponašam i mislim da bi svi bili mnogo srećniji kad bi se i sami tako ponašali. Sa druge strane, ipak je i nezahvalno govoriti o tome. Meni su roditelji obezbedili normalan život, da nije tako možda bih morao da sklapam trule koalicije. Ja sebe ne mogu da zamislim da to radim, ali je sve moguće. Tako da ne treba osuđivati ljude koji se ne ponašaju tako. Svi koji su u prilici da odbace trule kompromise su srećnici na neki način.

Soul Train u Metropolisu

Bližimo se kraju razgovora, pa bih ti postavio par leksikonskih pitanja. Čitaš li nešto trenutno? Imaš li možda omiljenu knjigu?

Trenutno ne. Izdvojio bih knjigu Aleksandrijski kvartet od Lorensa Darela. Čitanje te knjige mi je bio pravi događaj u životu. Ona se sastoji iz četiri knjige i svaki naslov nosi ime jednog od pripovedača koji govori o nekom događaju i sagledava situaciju iz svog ugla. Čitajući jednu za drugom u početku ti ništa nije jasno, međutim kasnije se sklapa priča iz četiri ugla. Celokupna priča je toliko široka i zanimljiva, sa ludačkim opisima. Inače, taj pisac je genijalac. Bio je čak i ambasador ovde. Živeo je na grčkim ostrvima gde se osećao najlepše, tu je našao sreću. Takođe se bavio astronomijom, bio je muzičar, kompozitor, skroz je lud lik. Opisi koje koristi kao da su pisani na nekim drogama, ali kapiram da je alkohol u pitanju, potpuno su ludački, ostavljaju žešći utisak.

A filmovi? Koji je najskoriji koji si pogledao i koji ti je ostavio neki utisak?

Biser Bojane. (smeh) Preporučio bih, mislim da i dalje postoji na youtubeu, Čavketov film Geto - Tajni život grada koji govori o situaciji u Srbiji devedesetih, kao i o nekim muzičarima i umetnicima tih godina. Ako neko bude pročitao ovaj intervju, a nije pogledao ovaj film, neka ga obavezno pogleda. Ovaj film ima veze sa muzikom i donekle sa današnjim stanjem.

Omiljeni režiser u mnoštvu dobrih?

Mogu da nabrojim nekoliko. Volim Lincha, Kubricka, Tarantina, Wim Wendersa... Lazara Ristovskog, Borisa Malagurskog (opet smeh)... Kao i muziku, volim taj period ’60ih i ’70ih kada su u Holivudu pravljeni filmovi koji su bili najpopularniji, a ujedno i velika umetnička dela. Danas je to mnogo ređe. Primer mi je Lovac na jelene, kao i drugi filmovi tog doba u kojima je glumio recimo De Niro ili Al Pacino. Volim i shit filmove, trashine. Nekad kući baš gotivim da pogledam glup film, u kome navijaš za nekog bolida sa puškom, nekog američkog heroja koji pobeđuje neke zlotvore. Naravno, volim domaće klasike poput Ko to tamo peva, takvi filmovi su neprevaziđeni, kategorija za sebe. Kapiram da ima i danas neki dobar domaći film da se pogleda, mada sam slabo pratio novitete zadnjih godina.

E je l’ mogu da dodam samo još nešto?

Naravno.

Ovo mi je prvi intervju koji dajem u životu. Doduše, bio je jedan kad smo kao klinci svirali na nekom takmičenju autorske stvari. Intervju je bio za Pink Kids (smeh). Sećam se da je pitanje bilo kako uspevate da se odbranite od obožavateljki? Na stranu to što nismo ni imali obožavateljke, al’ što bi se branili!? To je bio prvi intervju, evo ga drugi - Pink Kids pa Džabaletan (i ponovo smeh).

Na kraju, imaš li nesto da poručiš čitaocima Džabaletana? 

Čitajte Džabaletan, slušajte lepu muziku, gledajte ono što vam se sviđa. Uživajte u životu. Pratite šta se dešava, idite na neku dobru svirku. Recimo tako nešto.

ATaK