Kješlovski i kratak tekst o njegovom filmu
Kada govorimo o filmovima, ili, još gore, kada sa ljubavlju govorimo o filmovima… ne možemo nastaviti razgovor a da ne spomenemo i ne izdvojimo priličan deo vremena za opušten razgovor o poljskim filmovima. Poljski filmovi su, čini se, uvek u vrhu evropske kinematografije, i njima sa poštovanjem treba prilaziti. Od mnogih svetski poznatih režisera iz ove zemlje, za ovaj tekst izabraćemo Kješlovskog, poznatog osobenjaka koji stvara neviđeno dobre filmove. Toliko dobre filmove da ih osetimo sve od sopstvene sluzokože pa do duše.
Nego, šta to čini filmove Kješlovskog toliko dobrim? Kako neko ko nije upoznat sa njegovim radom da odluči da se upozna, i od kog filma da krene?
Filmovi Kješlovskog su čisti, ogoljeni filmovi, bez previše dijaloga, bez previše obrada i lagarija. Njegovi filmovi odišu nostalgijom, filozofijom, skrivenim značenjima i intenzivnim osećanjima. U ovim filmovima, ništa nije cenzurisano ili izbačeno, nego je prosto život predstavljen kao kroz tužnu sevdalinku, kao kroz jedan dnevnik o svim ljudima koji obeležavaju moj život, vaš život, tuđi život. Ljudi kod Kristofa su puni mana, puni emocija, puni granica unutar sebe koje im odredjuju život ili smrt; to su ljudi koje srećemo i gledamo svaki dan, na poslu, u školi, na autobuskoj, na igralištu, to su prosto najobičniji, svakodnevni ljudi čiji se životi na najrazličitije načine prepliću sa životima drugih ljudi.
Film Kješlovskog koji me kupio na prvu, i kojeg preporučujem svim početnicima u sferi poljskih filmova, jeste: Kratak film o ubijanju. Film zaista jeste kratak, traje oko sat ipo i može se pronaći na jutjubu. Iz opsega njegovih filmova sa prefiksom kratak film o.. postoji i Kratak film o ljubavi, o kome ću pisati kasnije.
Kratak film o ubijanju, bez spojlera i bez dosadnih opisa, jeste film koji bi svako trebao pogledati. Zašto? Zato što govori upravo o malom čoveku u velikom sistemu, u kome se on pokušava pronaći i ostvariti, ali ga stalna moralna pitanja i sopstvena etika i empatija u tome savladavaju. Dovodi se u pitanje zakon i njegova pravičnost, zločin i kazna, profesije koje odlučuju ko će da živi i ko će da mre. Ovo je film koji bih ja izjednačila po poruci i po težini sa romanom Dostojevskog. Danima nakon gledanja ovog filma, razmišljala sam o nepravdi koja nas okružuje i koja će uvek biti tu, ali me je upravo taj nemir privukao da odgledam i sve filmove, za koje se zna da su filmovi Kješlovskog, te istražim o temama koje on pokreće u njemu.
Kratak film o ljubavi je mučan film. U njemu su predstavljene dve suprotstavljene teorije romantične ljubavi, i pri završetku gledanja ovog filma, nisam znala tačno kako bih trebala da se osećam. Osećala sam se nemoćno, na neki način, jer film na predivan i istovremeno bolan način prikazuje granicu izmedju ljubavi i opsesije, i granicu izmedju seksa i ljubavi. I tu je i sve ostalo, tužno i neljudski i ljudski, što se nadje izmedju tih granica. Svakako, film je medju obaveznim preporukama za one koji dobro vole da razmisle o filmu nakon gledanja istog, i koji vole da podele svoja mišljenja i utiske (brojne, verovatno), a filmovi Kješlovskog, ako nešto garantuju, to je da vas neće ostaviti ravnodušnim i istim kao pre.
Sara Tovilović
