Lars fon Trir – Kroz talase
„Ljubav ne čini zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona.”
(Rimljanima 13:10)
Ako neko već godinama uspeva da snimi film koji će srušiti sve granice, baviti se problemima društva, koji zalazi u najdublje i najskrivenije delove ljudske psihe, onda je to definitivno danski reditelj Lars fon Trir. Naslednik Bergmana i skandinavske škole kinematografije 60-ih i 70-ih godina, Trir ne prestaje da šokira načinom na koji se kroz svoje filmove bori sa sopstvenim stavovima, frustracijama i poremećajima. U njegovim ostvarenjima i likovima koje kreira (jer on sam piše scenarija za svoje filmove), Trir nas vodi na putovanje u središte nas samih. Gledanje njegovih filmova utiče na publiku kao seansa psihoterapije, pa su neretko gledaoci, nesvesni igre, manipulacije i provokacije, zgroženi scenama iz njegovih filmova. Tanka je granica u njegovim filmovima između haosa i kontole. Igra se sa tabuima, koketira između hrišćanstva i paganizma, a pre svega kroz svoje filmove analizira sam sebe. A samim tim i ostatak sveta.
Njegov film Kroz talase (Breaking the Waves) sada spada u već kultne filmove devedesetih godina. Sjajno ostvarenje sa Emili Votson u glavnoj ulozi, deo je trilogije koju još čine Ples u tami i Idioti.
Radnja filma je smeštena u jedno malo selo u Škotskoj, sedamdesetih godina prošlog veka. U jednoj zatvorenoj, hrišćanskoj sredini, svi stanovnici se povinuju pravilima crkvene sekte. U takvom jednom okruženju živi Bes, mlada žena koja je zbog tragičnog događaja u porodici doživela nervni slom. Na nivou malog deteta ona je iskrena i potpuno neiskvarena duša. Ona ima užasnu potrebu da nekoga beskompromisno voli, a to joj se ostvaruje kada upozna svog budućeg muža. Jedna zatvorena sredina ne odobrava njenu ljubav, pre svega zato što njen budući muž ne pripada njihovoj zajednici. Međutim, Bes kada je jednom pronašla ljubav, ona ne odustaje od zamisli da se nekome potpuno preda. Hrišćanski motiv ljubavi upleten sa otkrivanjem telesnog zadovoljstva će od Bes stvoriti jednu ženu predanu čoveku koga voli. Tada počinje njen trnovit put spasenja. Njeno srce je čisto, njena ljubav je božanska. Međutim, put kojim mora da ide, jedini put koji je za nju moguć, put ljubavi i spasenja, je popločan grehom. Ona je kao neka inkarnacija Marije Magdalene u jednoj hrišćanskoj sredini. A kao i u jednoj staroj priči, Bes je ovde izvrnuta ruglu, podsmehu, i na kraju je izopštena iz zajednice. Sama ona nastavlja svoju borbu, do kraja se žrtvuje onoj najvećoj vrlini. Jer, u Bibliji je zapisano:
“A sad ostaje vera, nada i ljubav. Ali od njih najveća je ljubav.”
(Korinćanima 13:13)
Trir u ovom filmu, a i u svim filmovima koje je snimio, izaziva ekstremne reakcije publike. Ovaj film ili vas dovodi do suza ili razbesni. Emotivna priča o ženi koja se žrtvuje, a koja nailazi na neopravdanje i osudu zajednice kojoj pripada, predstavlja kontraudarac hrišćanskoj zajednici, često u suštini licemernoj, sklonoj predrasudama i kažnjavanju. Tragedija jedne žene koja bezuslovno, hrišćanski voli u stvari predstavlja tragediju jednoumlja jednog zatvorenog društva. Ono je kažnjava, proteruje. Bes je u njihovim očima grešnik, ali u Božijim očima ona je anđeo. Jedina krivica ove žene je što je volela, što je ljubav prema bližnjem stavila ispred sebe. Nebeska zvona na kraju ove priče zvone za nju.
Žilijen
