Leonard Koen – One of us cannot be wrong

Sećam se detinjstva dragi moji. Bezbrižno vreme, manje više. Problem je kad ćeš u wc i što moraš u vrtić je l da? Moj tata, Ljubodrag (em te ljubi em je drag i stvarno je takav), ima jedan stari gramofon iz osamdesetih. Nije to sad neka antika ali imajte razumevanja jer ja sam klinac, dete devedesetih. Na gramofonu su se često vrtele ploče nekog čoveka hrapavog glasa i melanholičnog zvuka. Nisam ja znao tada za tu reč ali sada bih je tako opisao. Moram priznati da nisam mnogo mario za tu muziku. Bila mi je pomalo dosadna. Onda je došla 2009. Godina burnih dogadjaja za mene. Vaš je Manfred Stič tada planirao svašta, kovao planove do zvezda preko mutnih poslova. Dok su moji roditelji bili na koncertu čoveka oporog glasa, ja sam padao za prve gluposti. Nisam bio spreman tako reći. E ali vaš je i Manfred ubrzo počeo da ima problema sa nečim novim. Nisu to tad zvali depresija ali vukli su me iz kreveta a ništa mi se nije radilo. Često bih zoru dočekao blenući u plafon pa onda takav pravo u školu. Malo ko me je razumeo i malo ko je zaista shvatao šta se dešava, medju njima i ja sam. Prošla je 2010 i došla 2016. Tata je došao sa časa pevanja. „Odsvirao sam Bakiju Famous blue raincoat i rekao je da mu se baš svidja. Zamišlja me kako je pevam u nekom restorančiću dok pije čašu dobrog vina.“ „Šta je Famous blue raincoat?“ upitao sam, mlad, zelen, depresivan. „Koenova pesma.“ Da, da to je onaj stari čovek sa šeširom i ludom energijom sa tatinih snimaka koncerta. „Ajde odsviraj je meni.“ rekao sam mu i ostalo je, kao što kažu, istorija. Koen i ja povezali smo se na nekoj drugoj talasnoj dužini. Nažalost, otprilike tačno u vreme kada je i umro. Moj Koen. Moj ćudjivi mladić, šarmer kao čovek i dobri dekica kao… pa dekica. Neko je napokon rekao ono što sam ja osećao unutra i proces mog ozdravljenja je počeo. Postojao je još jedan čovek, ovde na zemlji ili negde u nekoj drugoj dimenziji, koji me razume, koji zna kroz šta prolazim i čije su faze pratile moje faze. Zato za Leonarda Koena, uz moj dubok, dubok naklon, dajem vam mojih šest omiljenih, ne toliko poznatih, pesama uz moje komentare tih omiljenih pesama.

One of us cannot be wrong

Na koncertu na ostrvu White, Koen ovako započinje izvodjenje ove pesme “Ovo sam napisao u oronuloj sobi Čelsi hotela.Pre nego što sam postao slavan i bogat i pre nego što su počeli da mi daju fino uredjene sobe. Skidao sam se sa amfetamina, opčinjen slikom plave nemice sa Nacističkog postera. Radio sam svašta kako bih privukao njenu pažnju. Venčavao sam dim dve šišarke.” Ironija slučaja je bila da u vreme kada sam zavoleo ovu pesmu, toliko da sam naučio da je sviram na gitari, i sam sam bio prilično navučen na svašta. A Koen, kakva prokleta legenda, radio je sve kako bi privukao pažnju devojke sa postera. Hoće to kada vas uhvati znoj, glad i želja za još jednom dozom pa nemate pojma šta ćete od sebe. Venčavao je dim dve šišarke kako bi ga plava nemica primetila. Moja plava nemica je ležala pored mene dok sam u agoniji skidanja sa dve večeri spida i činjenice da sam je prevario sa drugom maštao u krevetu o boljim vremenima i venčanom dimu dve šišarke. To me je smirilo ali nije uspelo da privuče pažnju moje nemice. Ležala je satima dok sam ja plakao.

Omiljeni stihovi:

I heard of a saint who had loved you,
so I studied all night in his school.
He taught that the duty of lovers
is to tarnish the golden rule.
And just when I was sure that his teachings were pure
he drowned himself in the pool.
His body is gone but back here on the lawn
his spirit continues to drool.

Koliko sam samo zamišljao sveca koji je voleo i kako sam vredno učio u njegovoj školi i taman kad sam mislio da sve to ide negde on se udavio u bazenu. Ja ga i sada noću zamišljam kako šeta oko tog bazena.

But you stand there so nice in youre blizard of ice
oh please let me come in to the storm

A zar nismo svi bili sa svojom količinom hladnih onih pravih ledenih partnera i molili ih da nas puste u oluju pa kud puklo da puklo. I puklo je.

Seems so long ago Nancy

Pesma za testiranje empatije, osim ako i sami ne prolazite kroz ono kroz šta je prolazila Nancy. Bila je sama i u “kući misterije” nije bilo nikoga, baš nikoga. I tako daleko deluje da je Nensi bila ispred svih nas, sama i neshvaćena. Često sam zamišljao Nensinu četrdesetpeticu prislonjenu uz svoje čelo kako puca a ostaje samo otvoren telefon. Zamišljao sam i nju kako leži. Kako ću i ja tako rešiti sve. Kako ćemo se tako rešiti bola. Ali Koen, on razume, on je tu i ne morate to uraditi. Jer naćićemo nekog u kući misteije i to će biti samo naše. Koen kaže da je pesma zaista nastala po nekoj devojci a siguran sam da je Koen kao i ja osetio njenu bol.

Omiljeni stihovi:

It seems so long ago, Nancy realy was alone
her 45. beside her head an open telephone
in the hollow of the night when you are cold and numb
youll hear her talking freely then
shes happy that youve come

To je to. Nensi nema više. Ali kada je se setimo u dubini noći, srećna je što smo došli.

Coming back to you

I ako sam dosta mlad, bio sam jednom veren. Baš za “plavu nemicu” koja je ležala pored mene. Bilo je zaista haotično i u jednom od tih haosa mislio sam da ću eksplodirati od svega. Na kompijuteru su se vrtele redom Koenove pesme sa You Tubea. Naišla je Coming back to you i sve je stalo. Na sekund sam seo i odslušao je lepo od početka do kraja. Pesma u sebi ima toliko iskrenosti i realnosti jedne veze i borbe čoveka da se ne vrati tome. “I proleće dodje i prodje u ime nečeg novog i sve u meni bori se da se ne vratim tebi”. Borio sam se da se ne vratim nemici ali nije išlo. Ipak znao sam da baš kao ni Koen, na kraju pesme, u njenim rukama nikad neću “uspeti”, čak i kada mi u sred noći pruža zadovoljstvo.” I sve, baš sve, što sam rekao u celoj pesmi je samo da se ne bih vratio tebi.” Tako je koen završava. Takodje radi jednu stvar koju je uvek tako dobro radio a to je mešanje apstraktnog tj simboličnog i realnog.

Take this waltz

Koen je bio veliki poštovalac Gabrijela Garsije Lorke. Toliko da je svoju ćerku nazvao Lorka.” Ulaziću medju tvoje noge kao kroz svodove Elvire “, citirao je koen Lorku pre izvodjenja ove pesme. “Proveo sam život tražeći te svodove.” Pesma je nastala od Lorkine pesme “Veliki Bečki valcer” i ide jedan dva tri jedan dva tri jedan dva tri. Pravi pravcati valcer ali molim vas da ga poslušate, da dozvolite da vas odvede u Beč da zaplešete u toj koncertnoj sali sa zadahom brendija i da vidite tih 10 lepih žena. Igrao sam sa plavom nemicom valcer u Beču kada sam čuo ovu pesmu, obećala mi je da hoćemo.” O kako te želim, o kako te želim na našem krevetu gde se mesec znojio!” Baš kao i Lorka, Koen je ceo život pokušavao da uhvati “duende”, taj neki smisao. A onda dolazi veliko finale poslednje strofe:

Omiljeni stihovi:

And I’ll dance with you in Vienna
I’ll be wearing a river’s disguise
The hyacinth wild on my shoulder,
My mouth on the dew of your thighs
And I’ll bury my soul in a scrapbook,
With the photographs there, and the moss
And I’ll yield to the flood of your beauty
My cheap violin and my cross
And you’ll carry me down on your dancing
To the pools that you lift on your wrist
Oh my love, Oh my love
Take this waltz, take this waltz
It’s yours now. It’s all that there is

Ima li većeg savršenstva od ovakvog kraja koji pored ogromne ljubavi ispušta nadu za koju bismo se uhvatili svi! Sve što ja imam i što postoji, sve je sada tvoje.

Alexandra leaving

Kao što se divio Lorki, Koen se isto tako divio i velikom Grčko/Egipatskom pesniku Konstantinu Kavafiju. Kavafijeva pesma “Bog napušta antonija” je nastala po legendi da je antonije dok je gubio Alkesandriju u borbi sa Oktavijanom Avgustom čuo kako grupamuzičara izvodeći svoju pesmu prelazi sa njegove strane na stranu neprijatelja. Kroz tu muziku bog ga je napustio. Koen je od toga napravio ljubavnu pesmu o Aleksandri koja odlazi, koja je zauvek izgubljena. Mi koji smo bili dostojni Aleksandre, imali tu čast da provede vreme sa nama, ne treba da se zavaravamo. Ona je bila tu desila se i kao takvi treba sa divljenjem da gledamo tu divnu siluetu kako odlazi. Bez vapaja kukavice da posmatramo Aleksandru koju gubimo. Zar nije tako sa bilo čime od čega se odvajamo u životu. Setićemo se njenog osmeha, njenog sjaja i rećićemo joj zbogom. Često sam gledao moju Nemicu kako odlazi, takva nam je bila dinamika veze i Koen je znao kako je to.

Come healing

Kada sam je pustio verenici, rekla mi je “Sjajno, sada možeš da umreš.” Pesma dolazi u već poznijim godinama Leonarda Koena i predstavlja nešto što je on savršeno radio, praveći spregu izmedju ljubavi i božanstva. Peva o opraštanju, pokajanju i usamljenosti čežnje u kojoj je ljubav zarobljenja. Kroz nju dolazi ozdravljenje duše i srca. Srce ispod uči slomljeno srce gore. Kada želim da dotaknem drugu stranu, pustim ovu pesmu, legnem na pod i ispružim ruku ka nebu.

Omiljeni stihovi:

Behold the gates of mercy
In arbitrary space
And none of us deserving
The cruelty or the grace

Bonus! Pesma sa najnovijeg albuma po imenu Treaty.

Ne može se baš uhvatiti kome se Koen ovde obraća. Da li bogu ili partnerki. Pominje to brdo. Kako mu više nije stalo ko će zauzeti to brdo. Ostaviti sebe sa strane i dozvoliti partneru da figurativno pobedi, da li je zaista toliko teško ako je ljubav u pitanju? Pa nekad jeste. Nekad je tako prokleto teško da bismo pre sebi oči izvadili nego rekli “neka ti” Ali okej je, ljudi smo i još se učimo. Priča se da je koen znao da uskoro ide, da je to najavljivao na albumu pa samim time nije ni jasno da li želi pripmirje sa Bogom ili nekom ženom. To je na slušaocu da proceni. I u preko ove pesme je moguće, kasno u noć pružiti ruku i dotaknuti nešto što nije odavde. “Nemica” i ja smo se poslednji put poljubili uz ovu pesmu. Krv je kapljala sa moje šake jer je došla da mi saopšti da je danas probala da se ubije. Kada sam pomislio šta bih bez nje, udario sam u prozor koji se raspao u gomilu srče na podu, nekako baš kao i ljubav izmedju nas dvoje.

Omiljeni stihovi:

I wish there was a treaty we could sign
I do not care who takes this bloody hill
I’m angry and I’m tired all the time
I wish there was a treaty
I wish there was a treaty
Between your love and mine

Eto dragi moji to bi vam bilo to od mene i Koena a do sldećeg puta,

Uvek vaš,

Manfred Stič