Ljubav po Raselu
Ljubav je izvor strasti, a njeno odsustvo izvor bola; Svet bez ljubavi je svet bez vrednosti.
Ljubav. Dovoljna je jedna reč. Ljubav kao raznolikost emotivnih i psihičkih stanja, stara koliko i sam svet, ona bez koje se ne može. Ljubav. Tačka.
Britanski erl, plemić, filozof, logičar i matematičar veličanstvenog intelekta i uzbudljivog, nemirnog i slobodnog duha je bio veran ovom fenomenu koji zovemo ljubav i učio je i istraživao ljubav do kraja svog života. Dokaz tome su njegovi brakovi i vanbračne ljubavi, kao i njegov četvrti brak u osamdesetoj godini života.
Ljubav po Raselu ili ljubav na filozofski način, a opet tako životan i jednostavan nam dočarava shvatanje ljubavi jednog grandioznog filozofskog erlovskog uma. Smatrao je i verovao da je romantična ljubav izvor najjačih zadovoljstava koje život nudi, a da u odnosima muškarca i žene koji se strasno, maštovito i nežno vole postoji nešto od neprocenjive vrednosti. Ujedno, ona je i polazna osnova za brak, a samim tim i put ka ispunjenju društvene odgovornosti, a opet ne sme se smatrati dužnošću, jer svaka ljubav koja pređe u osećaj dužnosti može nestati i odvesti do osećanja teskobe i mržnje. Ovde Rasel, kao i u svakom svom pristupu razvija filozofiju, filozofiju ljubavi – ljubav treba pustiti da se razvija, da živi, treba biti slobodna u smislu spontanosti i nesputanosti. Sa sobom nosi i požudu, jer bez strasti, požude i erosa ne može ni postojati, kao što u sebi mora nositi filiju i agape. Duboka intimnost, fizička, mentalna i duhovna su karike koje zasigurno čine deo celine pojma romantične ljubavi – Oni koji nikada nisu upoznali duboku intimnost i intenzivno druženje u obostranoj ljubavi propustili su najbolju stvar koju život može dati. Ćovek koji nikad nije doživeo lepe stvari u društvu žene koju je voleo, nikad nije osetio magijsku snagu koju takve stvari imaju. Gotovo alhemijsku i magijsku moć ljubav po Raselu ima.
Rasel se dotakao i budućnosti i današnjeg savremenog sveta. Romantična ljubav je pre splet nego niz različitih, a opet analognih pojmova koja u sebi prožima ili je vid prožimanja filije, erosa i najuzvišenje od svih agape. O savremenom, modernom društvu, Rasel je imao viziju i ideju toka romantične ljubavi. U Raselovo vreme se zahtevala čistota devojaka kao i vernost supruga kao uzvišeni princip (a napredno vreme to ne zahteva), te stoga Rasel smatra da se mora naći neki modus koji bi sprečio raspad porodice i braka jer sve veliko i grandiozno, a samim tim i neprocenjivo i inspirativno zahteva moral. Kao i čistota i vernost, razvod je predstavljao treću bitnu stavku osnova i temelja društva. Razvod je smatrao za katastrofu koja uništi porodicu, što vodi propasti društva.
Koliko je osećaja u njemu bilo, pravi kovitlac strasti, žudnje, očaja, patnje i znanja! Bez velikog intelekta nema ni velike strasti ni osećaja patnje drugog bića –Dobar život je onaj koji je inspirisan ljubavlju, a vođen znanjem. Nikakva ljubav bez znanja, niti znanje bez ljubavi ne mogu proizvesti dobar život. Po Raselu nedeljivo su vezani ljubav i znanje, predstavljajući neophodnost i nužnost svakom učenom čoveku. Što je čovek mudriji i obrazovaniji, to je veća potreba za ljubavlju, s tim, kako kaže – ljubav je u izvesnom smislu fundamentalnija, jer će ona povesti inteligentne ljude u potragu za znanjem, da bi ga iskoristili za dobro onih koje vole... Ali ako ljudi nisu inteligentni, zadovoljiće se onim što im se kaže, i mogu prouzročiti zlo, uprkos najiskrenijoj dobrostivosti.
Iz njegove autobiografije Za šta sam živeo jasno možemo videti i osetiti Raselovu neodoljivu i nezadrživu želju za ljubavlju, znanjem i empatijom:
Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva. Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana patnje, dosežući same ivice očaja.
Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju. Trudio sam se da shvatim pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom. Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.
Ljubav i znanje su me uzdizali ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje vuklo nazad ka zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja koji pravi ruglo od onoga što ljudski život treba da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to ne mogu, zato i sam patim.
To je bio moj život. Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.
Tragao sam za ljubavlju, jer pre svega, ona donosi ushićenje; tako snažno ushićenje da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti. Tragao sam za njom, zatim, jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan. Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u ljubavnom sjedinjenju, u čudesnoj minijaturi, video naznake vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.
To je ono za čim sam tragao, iako to može delovati previše za jedan ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i pronašao.
***
Od svih oblika opreznosti, oprez u ljubavi je možda najfatalniji za istinsku sreću. Od ljubavi nikako ne treba bežati, treba joj se prepustiti i ne razmišljati. Zašto biti oprezan u nečem tako lepom? Da li je ljubav neinspirativna ako se nema dovoljno snage da se zgrabi i otisne u taj vrtlog strasti i slasti? Mora li se imati spoznaja o budućnosti ili je dovoljno proživeti i doživeti trenutak sreće? Za Rasela kažu da je neuobičajeno da se jedan takav intelekt bavi konceptom sreće, ali imajmo na umu da je za njega sreća bila u potpunoj predaji ljubavi. Prava ljubav je trajni plamen koji stalno gori u mislima . Nikad ne boluje i ne umireiu ne hladi se i sama od sebe nikad ne beži. Eh, kada bismo svi postali Bertrand Rasel!
Mina Nevski
