Mišel Uelbek: Smisao borbe

Beše noći kad smo zaboravljali borbe smisao;
Drhtali smo od straha, sami u ravnici bez kraja.
Ruke bol stisao;
Neizvesne noći behu, napete, bez sjaja.

Kao ptica ranjena što u vazdušju kruži
Pre nego što će tresnuti o tle
Povodio si se, dok reč usta ruži,
Pa pao u prašinu gde mile puži;
Za ruku ja tad te uzeh.

Novu taktiku napada moradosmo naći,
Dobru se okrenimo, dela;
Čehoslovačke pištolje pamtim, nego šta ću,
Jeftini behu, bagatela.

Slobodni, uslovljeni bolom drevnim
Ravnicom hodismo, revni
Korakom busenje budismo, zaspalo;
Pre rata je, druže, tu žito klasalo.

Kao krst posađen sred grudvi spečenih
Držah se, brate, kô svoj na svome;
Kao krst gvozden, ruku raširenih;
Danas se vraćam u Očev dom.

Mišel Uelbek, Smisao borbe (Ne mirim se)