Momokaporovski
Odlučiti se za pisanje teksta o Momi Kaporu nije lak posao. Momo Kapor je čovek koji je nepravedno svojevremeno svrstan u lake pisce, u neki književni stil za koji se podrazumeva da ga čitaju tinejdžeri u pauzama od učenja i života. On je, zapravo, umetnik koji je umeo da stvori neki svoj pečat i neki svoj potpis kako u književnim delima, tako i u slikarstvu. Umetnost je podrazumevao načinom života i načinom preživljavanja, posmatrao je svoj grad, Beograd, kroz različite ljude i doba starosti, te nam je zauvek ostavio pogled kroz ružičaste naočare na sve što je njemu bilo i ostalo drago.
Njegova najpoznatija dela jesu Beleške jedne Ane, Foliranti, Una, i mnoga druga podjednako vredna pomena, ali ćemo se za sad zadržati na njegovom najspecifičnijem delu: Uni. Ukoliko ste početnici što se tiče književnog opusa Kapora, ne bih vam savetovala da odmah, eto tako, uzmete da čitate njegovo (subjektivno) najbolje delo, Unu.
Una je roman koji u svom sjaju predstavlja njega i njegov svet sa kratkim opisima, navodima muzike koja je u određenom trenutku puštena, predstavljanjem najnežnije atmosfere beznađa i nejasnosti. Kada govorim o romanu Una, suštinski i površno gledano, govorim o romanu o prevari i nesvakidašnjoj vrsti devojke i nesvakidašnjem pojmu romantične ljubavi. Una je prikaz urbanističke, moderne i nadolazeće generacije koja ne mari za sutra i koja se kosi sa svim tradicionalnim što se to tada podrazumevalo pod normalnim i prihvatljivim. Momo ovde nam prikazuje sliku svoje mladosti i svog vremena, ali dosta više uživa u prikazima njene mladosti i njenog vremena. Za nju dosta puta direktno i suptilno govori da je polu žena, a polu i dete, gledajući je i analizirajući je kroz delove živote u kojima mu se uplela. Profesor, iz čije perspektive možemo da zavirimo u Beograd sedamdesetih, dosta melanholično govori o svojoj rasutoj i promašenoj generaciji umetnika, pisaca i kompozitora, stalno se vraćajući na jedno isto pitanje: šta se to, toliko, dođavola, promenilo? I kada se toliko promenilo? Kako smo, to, pobogu, došli na ovo? Profesor se više ne pronalazi u svojoj kući, na svom poslu, sa svojim dugogodišnjim prijateljima na večeri (to mu predstavlja najmučniju aktivnost) i sveukupno je i ovde i tamo, a nije nigde i ne pripada nikome. On u Uni vidi tačno to što mu je do tada stalno falilo, beži od sebe, svoje porodice i šablona bilo kakog ponašanja, te mu prosto prija njena različitost, i mladost, i izazov; prija mu da zna da je devojku o kojoj je toliko sanjao najzad osvojio, i da je tu, i da je ima, i to za njega predstavlja suštinu svega. Izvesni profesor, na kome je akcenat tokom celog romana, prolazi kroz razne faze u svom toku misli, u samoj krizi srednjih godina i u toku svoje nesvakidašnje veze sa Unom. On se oseća potpunim kada je sa njom, bolno govori i svedoči o nemogućnosti da se skrasi na jednom mestu, stalno ide od nje i stalno joj se vraća, te u njoj prepoznaje obrise devojke za koju je smatrao da je samo za njega, i da je ona baš ta koju je čekao dvadeset i neku godinu.
Roman se suštinski svodi na opise zaljubljenosti u mladost, u lepotu, u zabranjeno i nekonvencionalno, u sve što se ljudi godinama zaljubljuju i o čemu pišu poeziju i ideale. Uostalom, ukoliko vas dublje zanima sama ljubavna veza između njih dvoje, knjiga je obavezna za pročitati. Međutim, ukoliko vas takođe zanima sama atmosfera u umetničkim krugovima u Beogradu u tom periodu, samo mesto čoveka koji je na raskrsnici života i ne zna šta želi, sama filozofska polemika o čekanju i nikadnedočekanju… Ovo je knjiga za vas. Kaporov stil je pitak, i sneo, i beo, i garantuje da će vas na različite načine nasmejati, držati do kraja i kroz ironičan ton govoriti o jako bitnim stvarima i jako bolnim temama.
Nego, nije Kapor baš Bulgakov, ali ukoliko nešto garantuje, to je da vaša slobodna misao i da vaš sopstveni pogled na našu književnost ne mogu ostati isti; to prosto dolazi od pravih majstora koji znaju stvoriti svoju sopstvenu reč, svoju sopstvenu sliku, a istovremeno, i najbitnije, znaju biti otvoreni ka široj masi i širem toku misli. A kako vreme prolazi, mislim da nam sve više nestaje ljudi kao sto je Kapor, i da nam je zbog toga potrebniji nego ikada. Za kraj, malo momokaporovske misli iz gorespomenutog romana:
– Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je – osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami …
– Otkud znate?
– Ja sam jedinac.
Sara Tovilović
