Niče: Ecce Homo

Ko zna udisati vazduh mojih spisa, zna, da je to vazduh visine, jak vazduh. Za njega čovek mora biti stvoren, inače nije mala opasnost, da se u njemu prehladi. Led je blizu, usamljenost je strahovita – ali kako mirno leže stvari u svetlosti! Kako se slobodno diše! Koliko se mnogo oseća pod sobom! Filozofija, kako sam je ja do sad razumeo i proživeo, to je dobrovoljno življenje u ledu i na visokim planinama – traženje svega tuđega i dostojnog ispitivanja u životu, svega onoga, što je moral do sada proklinjao. Iz dugog iskustva, koje je dalo jedno takvo putovanje u zabranjeno, naučio sam da sasvim drukčije posmatram uzroke, zbog kojih se do sada moralisalo i idealisalo, nego što bi možda bilo prijatno: prikrivena istorija filozofa, psihologija njihovih velikih imena došla je za mene na videlo. Koliko istine podnosi, na koliko se istine usuđuje jedan duh? To je postajalo za mene sve više pravo merilo vrednosti. Zabluda ( vera u ideal) nije slepoća, zabluda je kukavičluk…Svaki dobitak, svaki korak napred u saznanju proizilazi iz hrabrosti, iz tvrdoće prema sebi, iz čistoće prema sebi… Ja ne pobijam ideale, oblačim samo rukavice pred njima… Nitimur in vetitum: u tom će znaku pobediti jednom moja filozofija, jer se dosad zabranjivala načelno uvek samo istina.

Fridrih Niče, Ecce Homo

Slika: Edvard Munk, Fridrih Niče, 1906