Nikola Vranjković – Strune od svetla
Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati.
Viktor Igo
Rokenrol scena u Srbiji svih ovih godina donekle živi u senci sjajnih osamdesetih. Ne zato što nema dobrih izvođača, možemo reći da je bogatija nego ikad novim bendovima, da se stari održavaju na visokom nivou već duži niz godina. Scena opstaje uprkos tome što nema adekvatnu podršku sistema, što znači da u ovoj našoj zemlji ima kvaliteta, možda i više nego ikad. Dokaz za to je pregršt sjajnih albuma, veliki broj nastupa odličnih starih i novih bendova. Polako se sama scena premešta iz andergraunda na površinu nekog novog međuprostora. Da li se menja stanje u društvu, ostaje da se vidi. Važno je da postojimo mi, publika koja može da razlikuje kič i šund od onoga što ima neku vrednost. Polako prestajemo da žalimo što nismo deo nekog drugog vremena. Jedan od onih koji je doprineo tome da se napokon ne okrećemo sa nostalgijom za osamdesetim godinama jeste niko drugi nego Nikola Vranjković.
Foto: Bojana Janjić
Kada čitate njegovu biografiju vidite da je Nikola kompozitor, muzičar, gitarista, tekstopisac i producent. Za mene on je pre svega pesnik. On svoju poeziju pretvara u maestralne rokenrol pesme. Te pesme publika kada čuje više ne može da se od njih odvoji. Svako ko ga je ikad slušao osetio je da stihovi postaju deo njega. On peva o sebi, a svako u tim stihovima može da se nađe. Treba malo mozga, ali pre svega treba osetiti emociju koja se prenosi. Ta emocija kruži oko njega, i prenosi se na sve nas. Možete da padnete u trans, možete da se izgubite u tonovima i slušate kako priča neku vašu priču. Ono što je potrebno je da se prepustite. Vodiće vas kroz neki poseban svet, svet ljubavi, sreće, tuge i samoće. Nije sramota ni da zaplačete, jer emocije na njegovim koncertima bujaju i traže svoj put do nečega ili nekoga. Njegove definitivno dolaze do publike. Tako se stvara začarani krug, razvija se jedan živ odnos koji traje tokom koncerta. Na svakom sledećem nastupu odnos se obnavlja i krećemo dalje od mesta gde smo stali. Zaista neprocenjivi trenuci.
Foto: Bojana Janjić 03
Pored same poezije, tekstova koje piše, Nikola je sjajan gitarista. Ono što krasi muziku jesu duge solaže, koje su uvek odsvirane na najbolji mogući način. Psihodelične bravure ne dave stihove, već ih dižu na neki novi nivo. A za jednu pesmu je najvažnije da su stihovi i samo sviranje neodvojivi jedno od drugog. Sve što je rečeno u pesmi muzika izražava na jedan drugi način. Zato su te solaže bitne. Priča se nastavlja u istrumentalu i dobija jednu novu dimenziju. Delovi sa solažama predstavljaju jednu beskrajnu plovidbu. Iznova i iznova se penjemo na brod koji plovi nekim novim morima sa Nikolom za kormilom. I svaki put se desi da nas kapetan navede da se pogledamo iznutra nekim drugim očima.
Nedavno je izašao album Veronautika. Verovatno najbolji rokenrol album koji je izašao na ovim prostorima zadnjih par godina. Iako je nastao u vremenu kada su prisutna slična muzička stremljenja, kako kod nas tako i u okruženju, ovaj album se izdvojio kao umetničko delo par excellence. Zasluženo, u svakom smislu te reči.
Nikola Vranjković je dobitnik nagrade Strune od svetla, koja se dodeljuje za poseban doprinos afirmacije pesničke reči u rok i bluz muzici. Mislim da ova nagrada nije mogla da ode u bolje ruke.
Čekamo novi nastup i novo putovanje sa ovim maestralnim umetnikom. Hvala ti Nikola na svemu, za sve ove godine…
Vesla su dignuta nebo je granica
I poslednja želja samo tvoja tišina
Bez dima tamjana i pesme mantija
Da čuju se talasi Save i vetrovi Dunava
Jo
