NIN-ova nagrada 2020: Kontraendorfin
Pisac koga narod razume je propao čovek, da ne kažem baš propalica, mada ni to ne bi bila prejaka reč.
Kontraerdofin, Basara
Roman Kontraendorfin Svetislava Basare je roman koji je proglašen najboljim romanom od strane NIN-ovog žirija. Ovogodišnji pobednik je izazvao sa jedne strane mnoga osporavanja, a sa druge strane mnogi smatraju da je Basara u ovom momentu bio potrebniji NIN-ovoj nagradi nego ona njemu.
Da krenemo od onoga, kako bi rekao Basara, što bi prostom publikumu bilo interesantnije. Dakle, da krenemo od kurobecanja koja su izazvala delovi knjige u kojima se nalazi sprdnja sa autoritetima našeg dragog naciona. Ti delovi, izvađeni iz konteksta, su svakako upitni, i vrednosno i stilski ali oni u okviru celog romana čine jednu homogenu basarijansku burlesku. Ok, burlesku koja nekad izmiče silom Zemljine teže u pravi kalambur koji odgovara ponekad nekontrolisanom izlivu reči. Bujica logoreje koju poseduju njegovi junaci je zapanjujuća u svojoj otkačenosti i kilometraži. Sve to svakako da ne odgovara mnogim čitaocima, i sa pravom se mogu osetiti zamorenim od nepotrebne skribomanije autora i njegovog kafanskog rečnika koji vređa njihov dobar ukus. Nema sumnje da je to na momente i prisutno ali kada se to sa svim manama i vrlinama ubaci u njegov svet koji je često višedimenziolan, i okrenut na sve to naopačke, onda i ti delovi dobijaju smisao. Dakle, pogrešno je da se delovi njegovih romana vade van konteksta i kritikuju. Prosto pročitajte ceo roman i onda odlučite da li je neki deo suvišan ili ne. Ili prosto nemojte čitati ako vam ne odgovara pisanije Basa ali svakako mislim da je pogrešno donositi brzopotezne zaključke a da niste pročitali roman.
Ajd’ sad, cenjeni publikume (dodaje u moj tekst sam Basara iz off-a), da vidimo zašto je Basara bio potrebniji NIN-u nego NIN njemu u ovom momentu. Prvo i najvažnije Basara je dobar pisac. Njegov stil, njegovo igranje sa jezikom, kao i metajezičke bravure su činjenica. I zato je Bas neosporno dobar pisac. Opet, kada se objektivno pogleda ovaj roman ne spada u bolje romane u njegovom opusu. Ali je ovaj roman dobio nagradu (da ne pominjem da je već dobio tu nagradu za Uspon i pad Parkinsonove bolesti) opet kao neku vrstu kompenzacije za neke bolje njegove romane koje je nagrada preskočila. Ali još važniji razlog zašto je ova nagrada otišla u njegove ruke je nepovoljan ambijent u kome se nalazi sama nagrada i žiri već neko vreme. Prosto, žiri je igrao na sigurno i dodelio nagradu dobrom, čitanom i u principu priznatom piscu, da bi zapušio usta svima koji su u zadnje vreme kritikovali žiri zbog navodno političkih kriterijuma kojim se rukovodio pri dodeli nagrade. Basari se jednostavno sve možda može zameriti ali politička korektnost svakako ne. On prosto izvrgava ruglu i političku korektnost samu, kao i sve ideologije koje su u opticaju, tako da su sa njim što se toga tiče istovremeno i zadovoljni i nezadovoljni i oni levi i oni desni. Tako je žiri na neki način sebi obezbedio kredibilitet na opštem nivou ovom dodelom. U tom smislu ovde su svakako preskočeni možda i bolji romani prošle godine kao što su Ljudi bez grobova Enesa Halilovića i Ništa nije ničije Bojana Savića Ostojića.
Da zaključimo, Basara jeste jedan od boljih pisaca u nas i svakako nije greška njemu dodeliti NIN-ovu nagradu bez obzira što je možda bilo i boljih romana. Opet to sve neće sprečiti rasprave i opštu halabuku oko dodele baš Basari ove nagrade. Ali što bi rekao sam Bas u knjizi:
Vraga! Osim u putničkim avionima, izlaz za slučaj opasnosti nigde ne postoji…
Lazar Bogunović
