OZORA – Zemlja čuda

Istorija se ponavlja, neko je davno to rekao…U nadi da će se opet pojaviti Salvador Dali, Ivo Andrić, Tesla, Pupin, Džimi Hendriks, Hičkok, Zoran Radmilović i sijaset velikana za čija imena treba nekoliko dana pisanja. Možemo biti sigurni da se duh slobode, opojne mladosti, tako reći, hipi kulture “vratio” ili možda nikada nije ni odlazio sa ove naše drevne i napaćene planete.

Krenuli smo iz sivila Srbije put Mađarske, stazom Huna i gomile starih nomada ka festivalu OZORA. Posle prelaska preko livada, njiva i pašnjaka u Mađarskoj našli smo se ispred kapije koja se kao ponosni venac slobode smejala kada nam je ugledala lica. U susret kapiji bili smo okruženi gomilom Goddamn Hippies! sa različitih krajeva sveta. Nama su izgledali kao standardna ekipa u staroj Akademiji, pozitivna horda frikova. Posle nekoliko minuta naleteli smo na gomilu polugolih i šarenih ljudi, koji nas prizivaju osmehom i igrom, a u pozadini su se čuli naizgled krici zvučnika, opojni i misteriozni. Naleteli smo zatim na drvenog gospodina, koji  je sedeo u svojoj stolici od tri metra, gledao nas ozbiljno, odobrivši nam ulaz u Zemlju čuda.

Posle postavljanja šatora, prostim bacanjem stvari na gomilu koja nije mogla da ostane u kolima, krenuli smo trkom ka Zemlji čuda. Kako nas je noć stigla, sve je izgledalo kao neki ogromni vašar u  Zionu praćen efektima, gomilom istripovanih građevina. Sve je bilo malo iskrivljeno, čudno, privlačilo pažnju i poput vrtoglavice ulazilo kroz oči do mozga. Okruženi mnogim stejdževima sa kojih se čula raznovrsna muzika – od laganog, ali prošaranog razlicitim tonovima, ambijenta do Dragon nesta, Chill pit doma, Pumpuia, Miradora i gomile drugih stejdževa sa svojim drevnim imenima – išli smo put srca ove velike muzičke meduze. Ogromna logorska vatra oko koje je plesala gomila ljudi opijena tonovima Highlight tribe, vraćajući vreme i podsećajući me na snimak Woodstocka koji sam toliko puta gledao. Hvata me jeza od samog sećanja na taj prizor, na to veliko pleme koje je igralo ispod srca ove “psajramide”. Neka čudna energija se osećala, dok su mi oči jurile za gomilom ženskih osoba, ne znajući kuda prvo krenuti. Pomalo gadan miris mase, a opet opojan, širio je dimove Afrike i Azije. Videli smo šamane, istopili se sa masom i upali u ono što smo želeli.

Ukoliko ste mislili da ću vam opisati ostale događaje, a bilo ih je mnogo (sa osmehom ovo pišem) varate se. Ja ću vam pokazati vrata, kao što su i meni pokazali, a da li ćete proći kroz njih – to je na vama…

Džangrizalo