Saša Savanović: Deseti život

Ovog meseca vam preporučujemo roman prvenac Aleksandre (Saše) Savanović Deseti život. Roman je bio u najužem izboru za dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2018. godini. Džabaletan je već pisao o samom dobitniku koji je nezasluženo odneo pobedu. Moj kolega je objavio tekst povodom tog nesrećnog događaja, koga zanima može ga naći na linku. Sva ova priča oko NIN-ove nagrade nije relevantna za sam roman Deseti život, izuzev zapažanja da po kvalitetu roman Saše Savanović uveliko nadmašuje nagrađeni roman.

Roman Deseti život je roman o izgubljenoj generaciji mladih ljudi, ali ne ni toliko mladi da bih im se oprostila neodgovornost sopstvene egzistencije. Oni tumaraju kroz urbani svet metropole, tražeći smisao u postranzicionom i posthumanom ambijentu koji ih pritiska svojim teškim valjkom besmislene svakodnevnice. Nesposobni da se odrede prema takvom svetu, pa samim tim i prema sebi, oni pronalaze razne alternativne duhovne puteve, kojom boje svoju svakodnevnicu. Svaki izlaz je dobar, samo da se nešto dešava u svetu gde se ništa ne dešava.

Glavni lik je jedna devojka koja pokušava da spase svoju dušu. Ona je klasičan primer urbane, mlade, visokoobrazovane osobe koja živi uspešnim hipsterskim i naravno pomalo japijesvskim životom. Bar tako deluje ako taj lik posmatramo samo spolja, iznutra, ona je sve, samo ne dobro uklopljena u društvo. Njena bogata unutrašnjost ispunjena je subverzivnom imaginacijom i unikalnom neusklađenošću. Ona je inteligentna, ironična i puna želje za pripadanjem u svetu koji nema šta da joj ponudi. Svet je duboko ogrezao u materijalizam i površnost. Takav svet kod nje rađa ironiju i sarkazam. Svet je tako ustrojen da osoba sa stavom kao da nema šta da traži u njemu. Takvom pojedincu, ostaje samo, ili da donkihotovksi vodi bitke u svojoj mašti za koju veruje da je jedina realnost, jedina alternativa vredna opravdanja ili da se sam prijavi i ode u ludnicu. Ili i jedno i drugo.

Mesto dešavanja ovog romana je Beograd. Možemo reći i da je Beograd jedan od junaka ovog romana. To je savremena urbana balkanska metropola je slomljena tranzicijom, divljim urbanizmom, primitivnom i bahatom atmosferom. Atmosferom ispunjenom nasilnim isfoliranim površnim hedonizmom, u kojoj hipsterske mitologije igraju lažnu protivtežu. Da roman ostaje samo na ovoj razini uspešne deskripcije lokalnog ne bi se izdvajao od ostalih, i ostao bi da visi  na površini bez neke preterane dubine. Međutim, poenta je da ni beg od takvog grada ne rešava ništa, čak naprotiv. Svuda je suštinski isto, ako ne i gore. Na površini deluje možda bolje ali ljudska duše je jednako izgubljena. Ako ga tražimo izvan nas, izlaza nema.

Normalno je imati izbor… toliko izora… kako preživeti… normalno je otići. Negde drugde. Normalno je pobeći, emigrirati. U neku obećanu, bogatu i uređenu zemlju, u neki savršeni američki san. Ako me za ovo mesto ne vezuje ništa osim činjenice da sam za njega vezana, ono mi sigurno neće nedostajati. Uostalom takva vrsta sentimentalnosti i nije moj fah. Bez svega se može. Međutim, svako drugo mesto je jednako nepoželjno i što je još bitnije, ništa drugačije, osim eventualno u svojoj spoljašnjosti. Veća koncetracija novca može da bude samo loš znak. Nema smisla odlaziti. Ostati je pogubno. Da bih preživela, ovde ili na bilo kom drugom mestu, moram ostati ravnodušna, da bih živela, potrebno mi je upravo suprotno.

Glavni muški lik Vinsent, sa kojim je u vezi devojka koja je i glavni lik romana, postaje samo objekat nad kojim se preliva paradoks želje i ravnodušnosti koji ona usmerava na njega. On svakako nije dovoljno razrađen kao lik u romanu. Nedostaje mu bogatija opisna svojstva, što bi ga izdvojilo kao neku životnu, individualnu figuru. On kao da je pasivni, nezainteresovani objekat, nad kome glavni lik  prelama perspektive potpuno promašenog i ispraznog života savremenog čoveka. Sa druge strane, verovatno mu je i namerno dodeljena takva pasivna uloga. Savremeni čovek sve više liči upravo na nediferencirani  objekat, zombifikovan do krajnjih granica. Vinsent, lišen potencijala za svaku dubinu, misaonu ili emotivnu, simboliše čoveka u pokušaju. Ali opet dobro uklopljenog u društveni sistem, u njegove vrednosti i zahteve.

U takvom svetu, čovek je stalno ispunjen potrebom da se nešto desi, ali kao što smo već rekli ništa se suštinski ne dešava. Svi su ispunjeni nekim tupim osećajem… Bila je to više neka tupa, nesnosna ravna nesreća, s one strane samozadovoljne pomirenosti, gorda, od koje se čak ni ne plače, ali koja nagriza i lomi, sasvim suptilno, tako da i ne primetiš. Možemo to zvati i prazninom. Ne želja koja ne može da bude ispunjena, već njen potpuni nedostatak.

Izlaza nema, ostaje nam samo da budemo svesni svake zamke koju nam postavlja savremeni svet. Ova knjiga je dobar dijagnostifikator raznih bolesti koje nas okružuju, i koje čuče u nama.  

 

Šarl

Pratite nas na društvenim mrežama:
error0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook
Twitter