Serija “The Wire”
Iskrena, potresna i pre svega najrealističnija igrana serija koju ste ikada gledali. Obojena kriminalom, istragama, okovana žicama i natopljena alkoholom, serija The Wire sasvim je drugačije iskustvo od žanrovski sličnih televizijskih komada. I zaista, nakon gledanja svih pet sezona u pauzama između radnog vremena, u onim dragocenim slobodnim trenucima koje neko naziva život i koje sam svesno i sa velikim uzbuđenjem proveo gledajući ovu seriju, mogu nedvosmisleno tvrditi – ovo je nešto najbolje što nam je televizija podarila u 21. veku.
Počeću od reči najrealističnija. Ova karakteristika me je iznad svega privukla i vezala ispred ekrana. Serija je toliko realistična da mi je u prvih nekoliko epizoda bila previše sumorna, neuzbudljiva i bez onog holivudskog pečata zabave. Međutim, početnu ravnodušnost i misao da je ovo verovatno samo još jedna serija koja je pravljena da je se sećate dok ne ugasite televizor, zamenio je osećaj iščekivanja sledeće epizode, a onda i bedak kada sam shvatio da je snimljeno tričavih pet sezona, odnosno tačno 60 epizoda.
Iskrenost, surovost, sirovost, ali i ulični humor isplivavaju u svakom kadru, u svakoj replici. Scenario je natopljen ovim emocijama, a glumci su likove, od kojih su mnogi zaista postojali, dočarali na izvanredan način. Ako ste, između ostalog, odrasli na asfaltu, po ćoškovima ulica i parkićima prepunih dobrih i loših likova, bićete veliki fan ove serije. The Wire i nije snimana za snobove sa lažno uzdignutim nosem, dapače bi i takvi mogli štošta da nauče o svetu u kojem žive.
Pored toga što prikazuje američko društvo iznutra, serija se bavi problemima i odsustvom perspektive za mlade pripadnike crnačke populacije koji pre nego i rašire krila pokušavajući da ostvare nešto u svom životu, bivaju upleteni u mračni vrednosni sistem jednog geta u kojem smrt, krajnje iracionalno, predstavlja vrhovno dobro. Priča se odvija u Baltimoru kojim vladaju kriminal, droga, novac, nasilje i strah, a na čijim ulicama se uporedo odvija neki običan pristojan život. U tom haosu različitih sudbina i njihovoj uzajamnoj povezanosti, okreću se prljavi milioni, uništavaju se životi i pojavljuju se iskrivljeni i nakaradni idoli. Nekako sam nesvesno upravo došao do neskrivene paralele sa društvom kojem se ovim našim jezikom i obraćam. Sa našim društvom koje više liči na zverinjak i Zapadni Baltimor nego na pristojnu i uređenu životnu sredinu.
Nastaviću rečju potresna. I te kako potresna priča o nemilosrdnom podzemlju koje, istini na volju, i nema neke razlike u smislu geografske odrednice. Posledice su svuda i uvek iste. Međutim, nekako crnci to rade sa stilom, onim pravim i jeftinim, a opet tako originalnim. Kao i u svakoj igranoj seriji u kojoj ima ubistava i tragedija, pojavljuju se i nestaju likovi koje u međuvremenu zavolimo. Tako ne postoji šansa da ne zagotivite Omara, gay ghetto gangstera koji otima od dilera i samom svojom senkom unosi nemir među okorele kriminalce i ubice. Čak je i Barak Obama rekao da mu je ovo omiljena serija, a za Omara da mu nije omiljena osoba, ali da je fascinantan lik. Namerno pominjem Omara jer se i takav jedan hladnokrvni ubica kroz život vodi nekim sopstvenim moralnim načelima koji su u skladu sa zakonima ulice. A zakoni ulice vode paralelni život u odnosu na proklamovane zakone zapečaćene u sudovima, zapravo svuda gde je na nekada zemljani put postavljen asfalt.
Pored pomenutog Omara tu je i Stringer Bell, Avon, Marlo, D’Angelo, sjajna i krvoločna Snoop, kao i Bodie kojeg nakon prve sezone ne možete da smislite, a vremenom postaje pozitivan lik u mračnoj ekipi. Nakon nekih geto perjanica sa one strane zakona, moram pomenuti i dobre momke sa značkama. Iskreno, neki od njih su zaista gotivni. Jimmy McNulty je prvi na toj listi jer je on, može se reći, i glavni junak ove serije. Sjajan u poslu koji obavlja, ali slab na život, alkohol i žene. Detektiv koji poznaje mentalitet druge strane, koji na osnovu svog iskustva pijanice i rešava slučajeve. Ako izuzmemo pijanog Irca pažnju svakako zaslužuju i drugi uniformisani akteri. Pre svega, čovek žica Lester, Greggsova, Bunk, Daniels… Ima ih zaista mnogo, ali baš ta podela uloga je zapravo jedan od ključeva uspeha ove serije. Za sam kraj ovog spiska likova namerno sam ostavio Bubblesa. Lokalni džanki koji zasere apsolutno sve čega se dotakne. Narkoman koji, kao i svaki pravi ulični džukac, uspešno preživljava dan za danom i – ono što je njemu najvažnije – uspešno dolazi do svojeg heroinskog plena i neophodne dnevne doze. Nekada to uspeva uz prodaju raznoraznih nebuloza, nekada uz otkucavanja pandurima, a na kraju lični preobražaj i tragedija iz njega izvlači ono najbolje što poseduje i što je droga uspela da potisne.
Humor. I to kakav. Više puta sam se onako sam sa sobom slatko nasmejao na provale koje su me neodoljivo podsećale na moj kraj, moj ćošak i moj park. Na dobre i loše momke, na njihove dosetke i sranja koja ostaju ucrtana u svaki pedalj betona i koje kasnije prerastaju u mit. Može se povući mnogo paralela sa sredinom u kojoj živite, možete naći sličnosti i razlike, ali okrutnost geta je osobina koja kod nas nekako nije do kraja izražena.
Za kraj, predstavio bih nekoliko činjenica koje ovu seriju i formalno čine jednom od najboljih. Kao što sam već spomenuo likovi u seriji su rađeni po stvarnim likovima. Ali da li biste mogli da pretpostavite da se stvarni likovi pojavljuju u ulozi glumaca?! Mnogi od stvarnih kriminalaca po kojima su rađeni likovi pojavljuju se u seriji, a i nekoliko pravih policajaca imaju svoje role u ovoj seriji. Ali režiseru kao da nije bilo dosta stvarnih elemenata, već je neverovatna činjenica da su neki od tih stvarnih kriminalaca koji se pojavljuju u seriji zaista i hapšeni od istih tih pravih policajaca koji se pojavljuju u seriji. Pomenuo bih još jednom Snoop, za koju je Stephen King sa punim pravom rekao da je najstrašniji i najjeziviji ženski lik koji se ikada pojavio u nekoj televizijskoj seriji.
Serija The Wire višestruko je nagrađivana, od scenarija, režije, glumaca pojedinačno pa sve do muzike koja je fantastično odabrana. Uvodnu špicu Way down in a hole napisao je i snimio još 1987. Tom Waits ne sluteći da će ova stvar svoje savršeno mesto naći mnogo godina kasnije u jednoj TV seriji. Tu je i pesma grupe The Pougue, Body of an American koja je takođe obeležila ovu seriju.
Verujem da je velika većina ljudi koji će ovaj tekst pročitati već u dahu pogledala seriju. Onima koji to još uvek nisu učinili, najiskrenije preporučujem da to i učine jer je u pitanju zaista jedan spektakl, ulični geto spektakl.
ATaK
