Spori Vavilon
Put koji svako od nas traži, u suštini, nije ono što društvo nalaže. Svako od nas putuje za sebe. Kolektiv ima iskrivljenu sliku realnosti koju trudi da ukalupi u svakome od nas, tj. da krajnost pojedinca uprosti ili stavi među granice pesimističkog i suzdržanog. Baš zato individualizam današnjice nema smisla. Paradoksalno je predstavljen kao mogućnost pojedinca da bude nad-biće ili bog, bez osnove, harizme, plemenitog cilja koji odvaja svest od izopačenih kandži podsvesti. Takvi stavovi uglavnom bivaju maligni. Prost razlog za to je što počivaju na slabim temeljima i materijalnim osnovama. Odbacivanjem spiritualnog zatežu se strune percepcije, sve do njenog krajnjeg pucanja i odbacivanja sebe kao bića koje u temelju ima spiritualno-fizičku vezu.
U tome je i najveći problem sadašnjice, a pored toga i velika nesreća mladog čoveka da individualizam traži u pokretu koji se najčešće svodi na osudu (unutrašnji bog) i ideju supermacije predstavlja kao složen dijagram (daleko pređeni put svesti). Zato sve češće imamo primere mladih ljudi koji u svojim prajm godinama budu spoticani ili jednostavno ostavljeni da se suočavaju sa posledicama pokreta-društva. Uz to, društvo oblikovano impotencijom i nesposobnošću nalaže samoubistvo, nikako iskupljenje.
Svakako, lični sud kod čoveka, bio on iz ličnih pobuda (kompleks superiornosti, ređe kompleks zrnca peska) ili socijalno prihvatljivih (ustoličene norme ponašanja) biva destruktivan i nezaustavljiv. Samim tim dolazimo do krajnosti našeg vremena gde svesno pojedinac nosi breme drustva, a uz to bude i osuđen zbog svoje posebnosti i vrlina. Takva jedinka često bude izdvojena kao primer i salemski spaljena.
Isključivost nepoznatog se neretko graniči sa glupošću. Kombinovan sa kolektivnim strahom može biti razoran za ekscentričnog pojedinca. Pokreti današnjice pokušavaju na otvorena vrata da plasiraju priču o posebnom-ekscentričnom, a da sami postaju žrtve mediokriteta istog. 2000 i kusur godina, da li smo išta naučili?
The duke
Slika: Piter Brojgel Stariji, Vavilonska kula (1563)
