Stefan Kirilov – Promocija knjige “Raštimavanje”

Prošlog ponedeljka, 9. marta 2020. godine, Džabaletan je organizovao književno veče sa mladim pesnikom Stefanom Kirilovim, čija je poslednja knjiga Raštimavanje objavljena 2019. godine za izdavačku kuću Nova Poetika. Osim što smo uživali u dobroj poeziji, razgovarali smo sa Stefanom o njegovoj poetici, uticajima u književnosti i životinim postulatima koji služe kao inspiracija i putokaz na ovom velikom putu koji zovemo umetnost i život. 

Stefan Kirilov je rođen u Vršcu 1996. godine. Iza sebe ima dve zbirke poezije: Sve je baš lako, Presing Izdavaštvo (2017) i Pion sa margine, Nova Poetika (2018)

Stefan Kirilov

Ponedeljak je uveče, drago mi je da ste došli u ovolikom broju jer ste izabrali odličan način da počnete nedelju – uz kvalitetnu poeziju i isto takvu muziku. Posebno hvala tebi, Stefane, što si došao da zajedno prođemo kroz tvoju poetiku i tvoju poslednju knjigu poezije.  

Hvala. Inače, na ovaj dan, 9. Marta 1994, umro je Bukovski tako da je to razlog više da se okupimo ovde. 

Pričaćemo i o tome. Zanima me prvo, kada si počeo da pišeš i zašto? Da li uopšte postoji neki racionalan odgovor na takvo pitanje, kada govorimo o poeziji, ili je to samo neka potreba i nagon? Na koji način si to prepoznao kod sebe?

Pojavilo se oko petnaeste, šesnaeste godine kada sam krenuo da otkrivam američku književnost, Keruaka, Ginzberga, Bukovskog, Fantea i ostale bitnike. S obzirom na zdravstveno stanje u kom sam tada bio, sa 17 godina sam imao iskrivljenu facu – facijalis, u tome sam onda tražio neku psihološku odsutnost od sveta. 

To je bio neki način na koji si ti štitio sebe od sveta ili…? 

Način na koji sam kanalisao emocije i trudio se da se dodatno ne nerviram.  

Da li je onda bilo potrebno i hrabrosti da objaviš svoje pesme? To je ipak bio način na koji si se borio sa tim, neka vrsta ogoljavanja sopstvene duše, svojih loših i dobrih strana…

U suštini, sve je došlo spontano sa sajtom blacksheep.rs koji je tada dosta objavljivao mlade umetnike, kao što i danas radi. Tamo sam stekao neku vrstu sigurnosti da objavljujem dalje dela. Kada sam sakupio prve rukopise rešio sam da nađem odgovarajućeg izdavača manjeg tiraža. Tada se Presing pokazao kao odgovarajući izdavač zato što štampaju u malo primeraka i ceo tiraž išao je tebi, pa ti možeš da razdeliš i sve ostalo. Odštampano je sto primeraka, što je za prvu zbirku poezije bio sasvim korektan broj. 

A da li si imao neku vrstu zadrške kada si odlučio da objaviš svoje rukopise? 

Mislim da nisam. Uglavnom, osećao sam neko olakšanje kada sam prvi put video sopstvene korice i sopstvene emocije unutra. Mislim da mi je to dodatno dalo snagu da nastavim da se time bavim. 

Mnogi ljudi nemaju  hrabrosti da ogole sopstveno biće kroz poeziju. Poezija je na neki način možda i najdirektniji odnos prema samom sebi. Na taj način reprezentuješ sopstvene strahove, nade i potrebe… 

Da, ali kada kroz tu formu oslobodiš sebe, mislim da onda uspostaviš neku ravnotežu sa samim sobom i sa svojim emocijama. Nekako postaneš jači.

Stefan Kirilov

Recimo da je to neka vrsta katarzičnog procesa. Pomenuo si neke pisce koji su te inspirisali. Definitivno, u tvom pisanju se vidi uticaj Bukovskog, i po formi i po temi. Na koji način prema njemu gradiš svoju poetiku? 

U suštini na vrlo povezan način, zato što sam iščitavao sva ta dela jedno 2-3 godine. Za razliku od ljudi koji na društvenim mrežama objavljuju citate i nešto izdvojeno iz svega onoga što je vrlo direktno i povezano, ja sam iščitavao sva dela povezana kao celinu. To mi je omogućilo da njega shvatim kao ljudsko biće koje se suprotstavilo svetu i time steklo snagu da nastavi da živi. 

Sigurno znaš da postoji veliki problem sa percepcijom Bukovskog, mnogi ga smatraju vulgarnim… 

Seksističkim… 

Da. Međutim, malo ljudi je čitalo poeziju Bukovskog. Većina je čitala prozu gde je on dosta eksplicitniji, dok je u poeziji to kod njega dosta manje prisutno. Tu se vidi njegova lepota, dubina i emocija do kraja. Šta misliš o tome? 

Pa mislim da je on, u suštini, pesnik. Prozu tj. romane je počeo da piše kada ga je izdavač nagovorio kako bi možda nešto više zaradio. Kada je pisao Žene krenuo je redom po Los Anđelesu da ima seksualne odnose sa kojom god stigne da bi sakupio dovoljno devojaka tj. žena za roman. Ali što se tiče poezije, to je period celog njegovog života u kojem je bio dovoljno sjeban. Pokušavao je da se izvlači iz svega radeći u pošti, pre toga na raznim sitnim poslovima koji u američkom društvu nisu nimalo dobro plaćeni. Koristio je noći kao spas da od svega pobegne i preživi. 

Odlično si mi dao šlagvort da te pitam gde ti nalaziš inspiraciju za tvoje pesme? Pričao si kako je Bukovski prošao te neke stvari koje su ga inspirisale ili nagnale da se posveti pisanju i da tu pronađe svoj izraz. Šta tebe inspiriše u samom životu da se ipak izraziš kroz pesmu odnosno poeziju? 

Svakodnevne stvari. Ljudi koje viđam po ulicama, pogledi koje srećem, osećanja koja prenose, bilo koji vajb kad neko prođe pored mene ako mi ostane u glavi i sopstveno viđenje sveta. Poslednje tri godine dosta dugo sam boravio u Vršcu, radio sam jedan te isti posao i svakodnevne stvari su me udarale u glavu i sjebavale mozak. I onda time kanališem i pokušavam da racionalno sagledam neke stvari, ako ikako mogu. Ako ne, onda neracionalno predstavim kroz svoje oči.

Sjajno si objasnio kako čovek može i tim svakodnevnim stvarima nekada da pruži jednu vrstu dubine kroz poetski oblik i na taj način stvori umetnost, ukoliko nije sam površan. Zanima me, šta za tebe znači muzika uopšte, konkretno rokenrol? Dosta se kroz sve tri tvoje knjige pojavljuje ta nota. U knjizi Raštimavanje postoji nekoliko pesama Hard life blues, I see a darkness, Here comes the sun​To su samo naslovi, a postoji i mnoštvo referencija koje u samim pesmama koristiš kao neku vrstu inspiracije.

Rokenrol poetika je usko povezana sa odrastanjem i sa stvarima sa kojima sam se susretao kroz život. Razni alternativni bendovi su prižili dosta dobru poruku i neku vrstu vaspitanja kroz život.  

Stefan Kirilov

U vezi ovoga što smo pričali, pročitao bih jednu pesmu koja se zove Hard life blues​​… 

Pravi blues počinje
Tek kada prestaneš da čuješ svet
Baš oko 4 ujutru
Divan prizor tišine.

Pravi blues je ispljunuta istina
O životu koji nam preostaje.
Zaista boli.

Crnci iz Nju Orleansa
Spokojno spavaju
Njih je mučilo samo ropstvo
pamuk i bol u leđima
Mi imamo tehnologiju
Novu vrstu zarobljeništva
I nikad nismo bili usamljeniji
Leđa nas bole od nekretanja
Pamuk imamo samo
Na markiranim majicama
A blues je danas nešto sasvim drugo.

Pravi blues je vapaj
sloboda u lancima
Sve se ređe čuje naglas
Jer nam je verovatno dobro.

Pravi blues je vapaj oporavak mamurnog organizma
Kada svi toksini popuste
I tako regenerisan
Čekaš novu priliku da se dobro napiješ.

Pravi blues je jedina prilika
Da kažeš sebi šta si zapravo
Niko neće da te izda drugima
Jer je tišina zakleta na ćutanje.

Pravi blues počinje baš sada
U 4 ujutru
Kada samo još jutro može da te spasi.

Šta za tebe simbolizuje grad? Grad u onom smislu bodlerovskog splina, neke vrste urbane melanholije koja prožima savremenog čoveka. Ti se dosta u svojoj poeziji baviš tom temom.

U suštini, moj grad tj. Vršac predstavlja neurbanu varošicu, Twin peaks koji je obuzet malograđanstvom. Ukratko rečeno. 

To bi bila neka provincijska priča gde bi se prepoznale neke male sredine. Međutim, i u samim metropolama, kako god da nazovemo neke razvijene urbane sredine, tvoja poezija je jednako aktuelna. Ne bismo mogli da je prepoznamo samo kao neki provincijski vapaj nad malogrđanštinom. 

Da, zato što su ljudi iz provincije otišli u veće gradove radi studiranja i ostalog. Samim tim su se spojili sa većim gradovima i to onda ulazi u neku drugu celinu koja je usko povezana sa malograđanštinom. Oni odaju svoj vajb malograđanštva nekome ko je rođen, npr. u Beogradu ili Novom Sadu i samim tim može da prepozna sve to ili čak i da poprimi taj osećaj. 

Savremen čovek pati od mediokritetstva vrednosti.  Da se nadovežemo fino, ti dosta kritikuješ uopšte mediokritetske vrednosti koje su dominantne danas u društvu. U vezi sa tim, pročitao bih još jednu pesmu, zove se Malograđani…​  

Deca debilna i glupa piju alkohol da bi se osećali “kul”
skrnave sve ono što piće predstavlja
Skrnave mi vinjak, jer se mršte dok ga eksiraju.

Ta deca uništena formom
Želeći da se uklope, zauvek gube sebe
U ovom ovde ludilu
Ja sam poluživ
U malom uništenom gradu
Prijatelji svrate i odu
Nastavljaju svojim životima
Kažu ljudi su ovde depresivni Bez ciljeva, bez para, bez volje I bez želje za bolje.

Ja sve to znam
I prema svemu tome nemam neko mišljenje
Ja samo želim da se spasem
Odlučno nastavljam da postojim Tamo gde malo ko još to radi.

Da, ljudi jesu depresivni
Ljuti, nabeđeni i očajni
Svakog vikenda neko se sa nekim zakači
Sve je dobro dok mi ne padnu roletne
Onda postajem jedan od njih Mnogo gori, mnogo luđi Mnogo očajniji i jači.

Na ovako malom prostoru, u ovom malom mestu
Koeficijent ljudi nadjačava koeficijent inteligencije

Malograđanstvo vlada
U foteljama
U kafićima, kafanama, klubovima
Malograđanstvo vlada.

Razmišljam.. Razmišljam.. Razmišljam Vidi jebote,
evo Sunca posle jutarnjeg mraza
Kafa mi probija nozdrve
Stvarajući ugođaj posle prvog gutljaja
Vidi, dan je počeo
Vreme je vratiti se stvarima
Zbog kojih ostaješ živ.

Takođe, jedna od tema kojom se baviš je smrt, prolaznost i vreme koje se osećaju kao jedna važna nit u tvojoj poeziji. Koji je tvoj stav prema smrti? Naravno, psiholozi će reći strah, filozofi će reći egzistencija kroz vreme, konačnost, beskonačnost… Međutim, ti na jedan vrlo jednostavan način dolaziš do dubine na koje postavljaš pitanje prolaznosti, smrti i vremena. 

Zato što smatram da smo kao ljudi vrlo jednostavni i na to treba gledati vrlo jednostavno. Rodiš se, neko te odgaja, odeš u osnovnu školu, srednju školu, kasnije nađeš posao…to su te neke sasvim usputne stvari. Ti sam po sebi, kao biće, treba da stvoriš neku potrebu i želju da se održiš sam sa sobom dok ne dođe do tog nekog konačnog stanja. Ali na svom tom putu nalaze se bolesti, nesreće i ostale stvari. Ljudi koji su predodređeni za nešto gube svoj život jer ih nešto drugo sputava, ali ne znam da li je to sudbina ili koja god glupost. Ne znam, nemam prema tome neko veliko mišljenje, ali smatram da je to jedna vrlo jednostavna stvar. Treba se posvetiti nekoj stvari u koju veruješ i to održati dokle god možeš, dok ne dođeš do tog nekog kraja. 

To si lepo rekao. Zato što mislim da je stav prema smrti u stvari stav prema životu. I upravo to što si rekao da čovek treba da se posveti onom što veruje je način na koji čovek treba da živi. 

Stefan Kirilov

Hteo sam da te pitam, koji je tvoj stav uopšte o poeziji danas i da li poezija ima budućnost a da to nije u nekim krajnje uskim krugovima? Ili je ona možda baš osuđena za neke male krugove i neke mikrokosmose, i da kao takva nikada i ne može da bude popularna? Kako ti sebe vidiš kao stvaraoca u tom odnosu? 

Sama poezija ovog tipa tj. poezija jednostavnog stila koja prenosi neki životni osećaj je svedena na marginalizaciju i alternativni deo. Komercijalna poezija može da izlazi iz tog nekog stila ako je povezana sa rimama, ljubavnim delovima, patetisanjem, skrojena forma za, na primer, 8. mart, Dan zaljubljenjih i tako nešto, što može da ima hiljade i hiljade lajkova na društvenim mrežama i što ne može da se izvede iz života generalno. Poezija jednostavnog tipa koja može da ti prenese neko iskustvo koje je neko doživeo je vrlo alternativna trenutno na sceni. To je neko moje viđenje. 

A kako budućnost vidiš? Da li misliš da će se nešto promeniti? 

Mislim da ovakva poezija i treba da ostane alternativna i da alternativni put ima svoju alternativnu publiku koja će se bolje pokazati nego da imaš neku komercijalnu publiku koja će svoju komercijalnost usko povezati sa auto-tune muzikom, turbo folkom, i sve ostalo. Jer komercijalna poezija je usko povezana sa tom muzikom. Znači, muzika je usko povezana sa poezijom.  

Pred kraj našeg razgovora, želim da pročitam još jednu pesmu. Zove se Smrt i ja pijemo do kraja

 Sede tri starca i pokušavaju da sklope priču.
Dvojica pričaju o prijateljima kojih više nema
Treći (onaj koga poznajem)
Smeška se, jer nije iz tih priča.
Vozi motor i ne koristi nikakva seksualna pomagala. Sledećeg meseca puni 70
I u punoj snazi voli život.

Želim da budem toliko živ
Makar i u 50-oj
Da imam malo bora i puno volje
da nastavim da stvaram i živim
ono što se zove rokenrol.

Da budem deda
Samo zbog sede kose.
A iznutra sve tutnji
Od muzike, alkohola i dobrog provoda.

Postojaću sve dok osećam Da sam živ
održava me hiljadu rifova
I još toliko solaža
održava me pivo, vinjak, rum, rakija
Vino, džin, viski,
I poneka tekila.

Kada smrt dođe po mene
Pojaviće se na čoperu
klimnuće glavom kao da me doziva
Samo ću da se osmehnem
I uživaću u vožnji života.

Dok umesto prirode i panorama
Pored mene prolazi ceo život.
Zato se trudim da bude toliko dobar
Da bih otišao sa najmirnijim smeškom
Koji je smrt ikada videla.

I za sam kraj, jedno malo poetično pitanje, da li veruješ da lepota može spasiti svet ili dobra poezija što je možda isto? 

Još uvek verujem i možda je to ono što najviše sjebava.  

Ja bih voleo da verujem i negde verujem. Možda lepota i dobra poezija neće spasiti svet ali verujem da će spasiti dušu svakog čoveka koji zna da uživa u njoj, i da je prepozna što je možda i najvažnije. Mi kao društvo treba da cenimo ljude koji ogoljenog srca, duše i uma pokušavaju da ovaj svet učine boljim. Verujem da si ti jedan od tih ljudi i mnogo mi je drago što si sa nama podelio svoju poetiku i što veruješ da će možda lepota spasiti svet i drago mi je što smo imali ovakav razgovor.  

I meni je skroz drago. Međutim, ne znam šta će biti za jedno pedesetak godina. Bojim se da ovakvih stvari neće biti. Za jedno pedesetak godina mislim da neće biti moguće da svi u fizičkom obliku sedimo i čitamo poeziju.

Mislim i da nas je petoro ovde večeras to je već dovoljno da verujemo da će onda i budućnost biti bolja. Na ovakav način, kolike god da su veličine ti mikrokosmosi, mi delimo određen sistem vrednosti. Ljudi se iskazuju da li kroz muziku, da li kroz poeziju, da li kroz neke druge stvari, ali dokle god postoji barem tri čoveka ja verujem da imamo svetlu budućnost, a eto ovde nas ima mnogo više. 

Ja bih voleo da i tada bude više od tri čoveka.  

Nadam se istom.


Nakon razgovora sa Stefanom, imali smo prilike da uživamo u njegovoj poeziji uz zvuke gitara koje su svirali Sale Radak i Marko Todorović.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *