Tangerines (2013) – Citrusni rat
Tangarines, film u gruzijsko-estonskoj koprodukciji, sigurno spada u jedno od najboljih anti-ratnih ostvarenja koja su ikada snimljena. Ova potresna drama opisuje sav besmisao rata i krvavih sukoba, ulazeći u suštinu tragedije koja je neminovna kada udari brat na brata. Tragične devedesete svakako neće ostati tako zabeležene u istoriji ovih naših prostora, već se nažalost u tom periodu i istok Evrope gušio u krvi. U daljem tekstu koristiću prevedeni naslov filma, odnosno naslov Mandarine koje opisuju život običnog čoveka u vrtlogu mržnje i zverstava.
Glavni junak i heroj ove tužne priče je starac Ivo, etnički Estonac koji bira ostanak u svojoj planinskoj kući u trenutku kada rat između gruzijskih, odnosno vladinih snaga, i abhazijskih snaga kulminira do granice nezaustavljivog. Iako mu je unuka prebegla u Estoniju, on nije želeo da napusti svoju radionicu u kojoj je proizvodio drvene gajbice za prenos mandarina koje je uzgajao njegov prvi komšija i jedini prijatelj Margus. U njihove mirne, usamljene živote jednog dana uleću nepozvani i naoružani gosti. U sporadičnom i nadasve slučajnom susretu zaraćenih strana, takoreći na Ivinom i Margusovom pragu, dolazi do pucnjave iz koje ranjeni, ali nekim čudom preživeli ostaju po jedan pripadnik gruzijske vosjke i jedan plaćeni Čečen koji se bori na strani Abhazaca. Ivo, čovek koji ne napušta i ne okreće leđa moralu u najtežim vremenima dobija rat u sopstvenom domu. Reditelj je savršeno i najjednostavnijom mogućom metaforom dočarao kako se čovek koji nema stranu u sukobu oseća kada na njegovom ognjištu dođe do sumanutog rata i kada on koliko god da je uzdržan prosto mora biti uvučen u isti. Ivo bez ikakvih velikih misli, samo zdravim razumom pokazuje oslepelim uniformisanim ljudima šta znači mir, osmeh, šala, žrtva, moral i ljubav, mada u samom filmu on lično nazdravlja smrti, a ne životu. Način kojim deluje na ratne pse da smire strasti, otvore srce je zaista više nego dirljiv. I pored lične nesreće i porodične tragedije on ne odstupa od ispravnih i jednih mogućih vrednosti i smernica koje bi jedan čovek, koji sebe smatra čovekom, morao da poseduje. I zaista ne govorim o nikakvim vanserijskim niti božijim delima, već prosto ljudskim. Ivo, odnosno glumac Lembit Ulfsak, je to ocrtao maestralno.
Reditelj Zaza Urushadze je bez mnogo priče napravio remek delo. Kao Gruzijac prišao je ovoj temi na jedan potpuno univerzalan način, ne želeći da od scenarija, kojeg je napisao za manje od dve nedelje, pravi otrcan udvarački film svom narodu. Ovim filmom sebe je svrstao u sam krem evropske i svetske kinematografije. Snimiti ovakav film košta verovatno koliko i dan snimanja nekog holivudskog đubreta, a verovatno i manje. Ali ovakve teme i ovakvi filmovi se ne mere novcem, jer novac kupuje gotovo sve, osim iskonskih vrednosti, a one se mogu naći u oazama kulture, u kojoj se film Mandarine sakrio i ustoličio.
Želeo bih da napomenem da je ovaj film snimljen, inspirisan i posvećen poginulom gruzijskom pozorišnom i filmskom glumcu Levanu Abashidzeu koji je kao dobrovoljac položio svoj život u ovom krvavom i masakrima obeleženom ratu.
Na različitim festivalima Tangerines uzima 12 nagrada u najrazličitijim kategorijama, a uspeva da sakupi još i 8 nominacija među kojima je i ona za nagradu Oskar u konkurenciji Najbolji strani film.
Za kraj ovog teksta, moram napisati i nekoliko redova za neupućene u abhazijski sukob, ne želeći da ulazim u dublju priču, naročito oko povoda za sukob. Zaista bi bilo imbecilno sa moje strane da se bavim tako nečim kada ni sam reditelj to sebi nije dozvolio. Prosto može se naići na nekoliko dodirnih tačaka sa našim sudbinama. Rat u Abhaziji započeo je s početka devedesetih godina prošlog veka, u Gruziji, jednoj od republika nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Ovaj rat vođen je do potpisanog mira 1994. godine, a nastavljen je i u jednom periodu 2008. kada se otvaraju stara žarišta u Južnoj Osetiji i Abhaziji, tada de facto nezavisnim teritorijama u odnosu na Tbilisi. Ne bih želeo da gušim ovime, ali snimati filmove ovog tipa, a ne skliznuti u jamu nacionalizma ili dodvoravanja zaista nije lako. Naša kinematografija ima nekoliko zaista fantastičnih antiratnih filmova poput svima poznatog i neprevaziđenog Undergrounda ili Lepa sela lepo gore… Ali umetnik, mora naći pravu liniju svoje istine i uzvišene pouke svima koji će svoje vreme odvojiti da pogledaju umetnikovo delo. A delo ovog gruzijskog umetnika ne smete zaobići. Znate one filmove koji vas nagone na promišljanje, koji vam daju onaj emocionalni osećaj i nadu da možda negde iz neke magle zaista naiđe i neki dobar čovek noseći sa sobom samo svoju ljudsku, toplu, plemenitu dušu. Čovek koji nosi poruku da možda niste sami okruženi krvopijama. Pogledajte kakvu poruku vam šalje dragi Ivo…
ATaK
