The Rolling Stones – Živela sloboda

U austrijskom planinskom selu Spielberg svirali su Rolling Stonsi, možda i najveći rokenrol bend svih vremena, a subota 16. septembar ostaće upisana kao dan kada smo uživo slušali jedne od najvrednijih živih primeraka ljudske civilizacije. 

Sa svojih 70 i kusur, stari momci praše i nakon više od 50 godina karijere kao da su na početku, ne sa ambicijom dokazivanja, već sa toliko primetnom dozom uživanja u svakom trenu provedenom na stejdžu, njihovom prirodnom staništu. Rokenrol legende su obeležavale pojedine godine, neki bendovi trajali su koju deceniju i bili hit svog doba, ali Mik, Ron, Čarli i Kit su nešto sasvim drugo. Prevarili su vreme i prostor, Boga i Đavola, život i smrt opstajući zajedno preko pola veka u slatkom paklu sexa, droge i rokenrola. Oni žive svoj talenat, svoju umetnost prezentuju i ove 2017. svim generacijama koji imaju to ogoljeno, prokleto prljavo srce željno slobode.

Pošli smo iz Zagreba u 8 sati ujutru, uz pljusak koji danima ne prestaje. Na odredište smo stigli negde oko podneva, uzbuđeni u iščekivanju spektakla. Prvi prizor i impresija, pored staze Formule 1, bilo je ad hoc stvoreno selo od kamp prikolica. Popodnevna kiša, koja je pretila da pokvari užitak, saterala nas je pod jedan od mnogobrojnih šatora sa improvizovanim šankom prepunog točilica i malim stejdžom sa koga su grmeli rok klasici iz prošlog veka.

Kapije su otvorene u 15 časova i približavalo se vreme za prvu predgrupu. Svirao je John Lee Hooker junior, u sporom blues ritmu za otvaranje jednodnevnog festivala. Rakija i pivo počeli su delovati, a i kiša je u tom trenutku već potpuno stala. Kit Ričards je ponovo prečicom kontaktirao nebeske sile i svojom drvenom, reklo bi se voodoo, palicom tradicionalno rasterao oblake dalje od njegovog brojnog r'n'r stada. Drugi bend te večeri bio je za mene veoma prijatno iznenađenje. Radi se o grupi Kaleo, koji su na perfektnom ozvučenju pokazali da postoje mlade snage, da u mladim ljudima postoji mnoštvo talenta kojeg u današnje vreme stežu ogavni komercijalni obruči udruženi sa prostačkom golotinjom. Ponoviću, nikada u svom životu nisam čuo ništa približno ovakvom ozvučenju, ništa sa čime bih mogao uporediti ovakvu produkciju. Svaki ton, svaki šum i dah mogao se čuti sa razdaljine od oko 150-200 metara od bine. A toliko smo bili daleko. Teško se prilazilo bliže kroz ogromno more ljudi svih rasa, nacionalnosti, polova i godišta. Osećaj je poput onoga kada stavite najkvalitetnije slušalice i muzika struji kroz čitavo telo. Neopisivo.

Kratka seansa Kita i publike završena, a pred masu je iznova istrčao Džeger spreman za novu rundu ludila. Odsvirali su i novu stvar Ride 'Em on down, koja je zaista impresivna s obzirom na količinu muzike koju su stvarali kroz decenije i potencijalnu zasićenost. Ali šta više njima treba? Novac, slava, pažnja, žene? Verujem da ništa od navedenog nije u pitanju. Ovo je njihov način da još jednom pokažu da su najveći, apsolutno bez konkurencije i da u njihovim godinama zaokruže još jednu, možda i poslednju, evropsku turneju. Ovo "poslednju" je verovatno pod velikim znakom pitanja, s obzirom da su im ljudi takve prefikse ispred turneja kačili i pre dvadesetak godina. Ali neka vreme i jedino merilo - život učine šta se mora učiniti.