Tomas Man: Smrt u Veneciji

Klod Mone, Gondola u Veneciji

Klod Mone, “Gondola u Veneciji” (1908)

Koga ne bi načas podišli trnci, potajna bojazan i strepnja kad prvi put ili nakon dugog vremena stupi u venecijansku gondolu? To neobično plovilo što je iz vremena pučkih balada posve neizmenjeno došlo do naših dana tako neobične crne boje kakvu od svih stvari imaju još samo mrtvački sanduci – podseća nas na bešumne pustolovine kad se čuje samo pljuskanje vode, a još nas više podseća na smrt, na odar i sumorni pogreb i poslednje, nemo putovanje. A jeste li primetili da je sedište na takvoj barci, onaj naslonjač presvučen lakiranom mutnom tkaninom crnom poput mrtvačkog sanduka, najmekše, najraskošnije i najtamnije sedište na svetu? Aschenbach je to zapazio kad je seo do gondolijerovih nogu, nasuprot svom ortljagu što je, uredno složen, ležao na kljunu. Veslači su se još svađali, grubo, nerazumljivo, s pretećim gestovima. Ali činilo se da njihove glasove nežno upija posebna tišina u tom gradu na vodi, da postaju bestelesni i da se rasipaju po talasima.Ovde u luci bilo je toplo. Zapahnut dahom vetra široko, zavaljen na jastuk ispod podatnog elementa, putnik sklopi oči uživajući u slatkoj bezbrižnosti na koju nije bio navikao. Vožnja neće dugo potrajati, pomisli; da bar nikad ne prestane! Polagano se njišući, osećao je kako izmiče metežu i zbrci glasova…

 

Tomas Man, odloma iz knjige Smrt u Veneciji

 



Leave a Reply

Your email address will not be published.