Vojnički dani Džimija Hendriksa

Džimi Hendriks upamćen je kao razuzdani virtuoz za gitarom, jedan od najvećih i najboljih instrumentalista, čovek slobodnog duha koji se nadvija nad generacijama muzičara koji su sa nevericom u očima komentarisali njegov talenat i prste koji su mobingovali pragove i žice njegove omiljene igračke. Međutim, malo toga se zna o njegovim vojničkim danima, jer priznaćete, teško je zamisliti ovakvog lika u uniformi, pod disciplinom u hijerarhijskom poretku.

Iako rođen kao Johnny Allen Hendrix, 27. novembra 1942. u Sijetlu, on menja svoje ime u James Marshall Hendrix u čast svog rano preminulog brata. Sa svojih 15 godina upoznaje se sa svojom budućom dragom, sa gitarom koja je od njega stvorila besmrtnog umetnika. Sa 18 godina Džimi je uhapšen dok je vozio ukradeni auto, a izbor koji su pred njega ostavile vlasti bio je dve godine zatvora ili dobrovoljno prijavljivanje u vojsku. Može se reći da je dobro postupio odabravši pre vojničku od zatvorske uniforme, ali u svakom slučaju to je značilo rešetke za njegov karakter.

Izveštaji koji govore o njegovim padobranskim danima u 101. Vazduhoplovnoj diviziji puni su kritike na račun njegovog odnosa prema uniformi, na iskazanu nedisciplinu, spavanje na dužnosti… Njegova pisma ocu iz tog perioda govore o „paklu“ koji je prolazio tih dana, o psihofizičkom driblanju nadređenih kao obaveznom delu obuke, ali se pominje i njegova molba da mu se „as soon as posible“ dostavi njegova gitara koja je bila na čuvanju kod tadašnje devojke. Prekopotrebna gitara bila je kamen spoticanja u njegovom odnosu sa nadređenima, koji su nesvesni delikta skrivali instrument gledajući Džimija kako preklinje da mu se on vrati. Ta njegova opsesija neminovno je dovela sve više do zanemarivanja vojničkih dužnosti, što je rezultiralo nastavkom maltretiranja njegovih nadređenih.

Njegov dugar iz vojske, kasnije i iz benda, basista Vilijam Bili Koks, kada je čuo Džimija kako svira u vojničkom klubu njegov stil opsiao je kao kombinaciju Džoni Li Hukera i Betovena. Te dane u vojsci prekratili su džemovanjem tokom vikenda. Hendriks je obuku za padobranca završio u roku od osam meseci, nakon čega u potpunosti gubi bilo kakvu zainteresovanost za obaveze prema jedinici. Opisan kao loš strelac i „zabušant“, iako je potpisao ugovor sa vojskom na tri godine, nakon samo godinu dana biva časno otpušten iz vojske pod izgovorom da je povredio zglob tokom vojne vežbe. U izveštaju jednog od narednika piše da Hendriks „nema nikakvog interesovanja za vojsku, kao i da nikada neće dostići standarde neophodne za vojnika, te da bi vojska profitirala ukoliko bi se redov Hendriks momentalno otpustio“. Zamerano mu je da ne može da funkcioniše u obavljanju zadataka, jer su mu misli preokupirane gitarom. Da je iko od rukovodećih ljudi u vojsci imao blage veze kakav unikatni umetnik se nalazi u njihovoj jedinici, verovatno bi imali mnogo više razumevanja za njegove propuste. Pored njegove nezainteresovanosti i nemara, kao i definitivne neprilagođenosti vojsci, detalj iz jednog izveštaja posebno je interesantan. Naime, Džimi je uhvaćen od svojih pretpostavljenih kako masturbira na dužnosti i takva pojedinost ostala je zabeležena u službenim dokumentima, a bila je i jedan od razloga njegovog otpusta.

Zaista je suludo sa jedne strane slušati muziku Hendriksa, a sa druge gledati njegove slike u uniformi, međutim sve to skupa ima nekakve dublje logike. Može se čak reći da uniforma, inače perfektno uredna, na Džimiju izgleda rokerski i kul. Vreme u kojem je stvarao, kao i pokreti koji su nastajali tih godina dovode do buđenja prve masovne antiratne histerije, a Džimi svesno ili ne surfovao je taj talas ljubavi i mira. Njegove pesme korišćene su u nekim antiratnim filmskim klasicima i ostvarenjima koja slave nastale slobode šezdesetih godina poput Easy Rider, a da ne govorim o upečatljivom Voodoo child momentu iz filma In the name of the father.

Džimija može svako da sluša, ali malo njih ga može zaista čuti. Njegov vanserijski talenat bio bi uzaludan da nije bilo još većeg rada i posvećenosti, kao i ljubavi koja je taj rad podsticala. Njegove pesme pevane su u vreme protesta protiv rata u Vijetnamu, kao i u mirnodopskom periodu, a ti jedinstveni gitarski zahvati iznova su se pojavljivali u prilikama neposredne linije fronta između slobode i podređenosti, bilo u kolektivnom ili individualističkom pristupu. Iako je živeo samo 27 godina i skoro pola veka nije među nama, njegovo prisustvo ne jenjava. Njegov značaj u preobražaju kompletne muzičke scene, pravca u kojem će rokenrol ići nemerljiv je. Najveće svetske zvezde bile su opčinjene njegovim umećem, lakoćom sa kojom svira. Ne postoji način za kopiranje Hendriksa, njegov stil je otišao u grob zajedno sa njim. Crni emisar, nosilac Božije poruke poručuje nam kroz svoju muziku da živimo slobodno, jer život je kratak za sranja koja nam se nude. Pređite granice i skinite okove, napadnite život svom snagom ne čekajući ga da vas išamara, da vam nametne realnost kakvu ni u košmaru niste poželeli. Svoj život i odnose sa dragim ljudima gradite na čvrstim temeljima, jer Džimi je još 1967. napisao And so castles made of sand, fall in the sea, eventually…

ATaK